Jelena Jović: Od marketing menadžera do travel fotografa

Jelenu Jović sam upoznala tako što mi je prvo „uskočila“ u kadar. Osoba koja miluje svojom energijom sa neverovatnim osmehom – to je nekako bio moj prvi utisak. Par godina kasnije se pojavila na nekom kursu koji sam držala pre samog pokretanja Fabrike Fotografa. Kupila me je svojim talentom, a njena želja za znanjem je bila neverovatna. Danas mi je Jelena drugarica, neko sa kim rado popijem kafu i u čije se kadrove zaljubljujem redovno.

 

AP: Kako si uopšte došla do Fabrike? Kako je sve krenulo?

JJ: Prvo sam došla do tebe, na kurs koji je postojao, mislim, čak dve godine pre Fabrike, u blizini Beograđanke.

 

AP: Kod Beograđanke, Službeni glasnik.

JJ: Da, da, Službeni glasnik. I pre toga sam bila zainteresovana da se upustim u fotografisanje, profesionalno, iako nisam imala fotoaparat. Ali sam jako želela da se time bavim, tako da se tada desio naš prvi susret, par godina nakon našeg upoznavanja, kada si me fotografisala. Tom prilikom si pomenula da planiraš da organizuješ Fabriku Fotografa.

 

AP: Podseti me, da li smo sa časovima krenule pre jedrenja ili na jedrenju? Ili je nakon jedrenja krenulo sve?

JJ: Krenulo je sve nakon jedrenja.

 

AP: Prve osnove smo praktično radile na jedrenju?

JJ: Da, da, sa tim da sam ja nešto malo radila i pre toga.

 

AP: Malo si se pripremila (smeh). Reci mi, kakav je osećaj danas, par godina posle tog famoznog jedrenja? Kakav ti je pogled na to jedrenje? Da li si naučila nešto u vezi fotografije? Možeš li nam dati opis svega toga?

JJ: Naučila sam mnogo! Shvatila sam zapravo koliko ne znam (smeh). To je bila idealna prilika da dosta toga naučim, pošto se učilo kroz zabavu i igru. Bilo je opušteno, nije ličilo na klasično učenje u školi. Nije bilo neophodno ugrabiti vreme za kurs koji se održava vikendom ili radnim danima, već je vreme nekako bilo posvećeno uživanju. Fotografija za mene, nekako, predstavlja uživanje, hobi koji sam lako mogla da praktikujem. Fenomenalan spoj!

 

Foto jedrenje, prilika da se uči kroz igru i zabavu- Jelena Jović u kadru Aleksandre Popović

 

 

AP: Dakle, nakon jedrenja si krenula u Fabriku, prvo niži, pa viši kurs? Promenilo se nekako sve kod tebe, pre svega pogled na fotografiju.

JJ: Promenilo se mnogo toga! Svima u okolini pričam, hvaleći Fabriku Fotografa, o pristupu koji Fabrika ima. Fenomenalan mi je tvoj pristup kojim uz malu dozu teorije insistiraš na praktičnom radu i održavaš kritičke radionice, kao i razlog zbog koga polaznike podučavaš baš na taj način. Lično mi je veoma važno da kroz učenje bilo čega, pa i fotografije, imam slobodu da se izrazim na način na koji ja želim i da to ne bude usmeravano i fokusirano od strane osobe koja predaje. Ti si nama tu slobodu dala, ili sam ja bar to tako doživela. U suštini mi je mnogo značilo da učim kroz svoje pokušaje i greške i da na taj način isfiltriram šta je ono što želim, kako želim da se izražavam. Zato pristup koji Fabrika ima smatram fenomenalnim.

 

AP: Gde si najčešće primenjivala znanje stečeno u Fabrici? Da li si znanje negde poslovno primenjivala ili je sve ostalo na nivou hobija?

JJ: Nije ostalo na nivou hobija, budući da taj način izražavanja meni „čuči“ još odavno, od detinjstva tokom kojeg sam dosta slikala pa sve do fotografisanja, koje predstavlja neku vrstu nadogradnje te moje strasti za tom vrstom izražavanja (možda da stavimo strasti prema vizuelnom načinu izražavanja). Imam preferencije ka fotografisanju prirode, ljudi i životinja, nešto manje ka arhitekturi, mada sam kroz časove u Fabrici Fotografa zavolela i taj deo. Međutim, i dalje je moja najveća strast fotografisanje prirode, ljudi i životinja, što najčešće radim na svojim putovanjima, pa je sve to nekako postalo i deo mog zanimanja u kome povezujem svoju strast za putovanjima i sve ono što sam o fotografiji naučila u Fabrici.

 

Najveća strast su joj fotografisanje prirode, ljudi i životinja

 

 

AP: Gde si sve putovala, od kada si u Fabrici? Možeš li nam nabrojati? (smeh)

JJ: Putovala sam dosta po Evropi, tipa Italija, Francuska, Nemačka, Danska, Grčka, Malta, možda sam nešto i izostavila. Ali najupečatljivija su mi bila putovanja u Afriku, Kenija, Tanzanija i Zanzibar i prošle godine Šri Lanka, gde je baš došla do izražaja želja da toliko toga zabeležim, da slike ne ostanu samo u mom sećanju, već i na fotografijama. I naravno Njujork, Amerika! Njujork je izuzetno fotogeničan grad, beskrajna inspiracija za fotografa.

 

AP: Učestvovala si na izložbi povodom 4. rođendana Fabrike fotografa i izložila jako upečatljive portrete dece iz Afrike. Predstavila si ih na jako poseban način. Uglavnom nam fotografije te dece izazivaju osećaj tuge, dok su na tvojim fotografijama ta deca srećna, bez obzira u kakvom se stanju nalaze. Meni je kao tvojoj Učiteljici, tvom mentoru, bilo jako drago da si uspela da na njih preneseš neku svoju emociju, kao fotograf. Kakvo je tvoje iskustvo?

JJ: Upravo je tako kako si sama rekla. Mislim da fotografija nije samo puko beleženje nekog činjeničnog stanja i da je veoma važna ta neka emocija koju mi sami imamo kada nešto radimo, u ovom slučaju fotografišemo. Ta ljubav sa kojom sam ih fotografisala se prosto mogla videti u njihovim očima. Kao što sam već rekla, mnogo volim da fotografišem ljude, pogotovo decu. Za njih je taj momenat u kom su oni pozirali predstavljao sreću, jer je neko želeo da ih fotografiše. To mi je ostalo kao baš upečatljiv osećaj. Kada fotografišemo nešto što baš volimo, fotografija koja nastaje kao rezultat toga, pokazuje sve naše emocije.

 

Sa izložbe Fabrike Fotografa, Jelena i njen projekat „Medena srca“

AP: Pored zemalja koje si proputovala, dosta toga fotografišeš i po Srbiji. Koje su ti omiljene destinacije?

JJ: Omiljene destinacije su mi planine, jednostavno priroda! Tokom prethodne godine sam dosta planinarila po Srbiji i Crnoj Gori i pronašla veliku inspiraciju među planinarima. Podnela sam i tu neku žrtvu, pošto je ponekad veoma teško na takvim destinacijama, naročito na izazovnijim turama, nositi fotoaparat sa sobom, ali je moja ljubav prema boravku u prirodi i istraživanju tih predela pomogla da u tome istrajem. Nastale fotografije su omogućile da sve to što sam doživela prenesem ljudima koji se još uvek nisu uputili na takva putovanja. Fotografisanje prirode predstavlja spoj svega što volim. Posetila sam Zlatibor, Staru Planinu, Uvac, kanjon Crne Reke, Divčibare, tako svašta nešto. U Crnoj Gori sam obišla Kolašin, Durmitor, Biogradsku Goru, koje su jako lepe destinacije.

 

AP: Ja kao Učiteljica nisam videla ni polovinu tih fotografija (smeh). I da te pitam, kada ćeš se vratiti na kritičke radionice?

JJ: Nešto me je strah (smeh).

 

AP: Ah, strah. Ne znam zašto, ali se kroz sve odrađene intervjue provlači taj strah od kritičkih radionica. Opiši nam svoj doživljaj kritičke radionice, da li imaš sećanja na neke situacije u kojima si bila baš ponosna na svoje fotografije, ali si dobila lošu kritiku, ili obrnuto, da si mislila da imaš loše fotografije, a dobila si dobru kritiku? Kako ti sve to sada izgleda?

JJ: Što se tiče tog straha, moram reći da sam stalnim odlaskom na kritičke radionice razvila veliku samokritičnost, a i inače sam veoma samokritična na ostalim poljima i sve što uradim veoma samokritikujem. Zato bih danas, na primer, ukoliko bi trebalo da izaberem fotografije za kritičku radionicu, izdvojila jednu desetinu odrađenih, jer sam naučila da ih adekvatno proberem i unapred znam kakve bi bile zamerke na neke od fotografija. Takođe me je iskustvo na radionicama naučilo da fotografija ne mora uvek biti tehnički ispravno urađena, ukoliko nam prenosi emociju koja nam je bila cilj. U tom slučaju, ti tehnički nedostaci ostaju neprimetni. Zato sam se nekako fokusirala da prenesem tu emociju koju vidim, iako bi možda te fotografije bile tehnički „osuđene“ na kritičkim radinicama.

 

AP: Da nije dovoljno zatvorena blenda, da ne gori nebo ili tako nešto…

JJ: Da (smeh). Želim da fotografije koje radim prenesu emocije, ali se takođe trudim i da taj tehnički deo dovedem, ne do savršenstva, ali do te neke tehničke korektnosti, da prođem na kritičkoj. A što se tiče loših kritika, bilo ih je, pre svega na račun simetrije kada sam fotografisala arhtekturu. Kao što sam već rekala, nisam baš volela to da fotografišem i osetila sam da je to nekako moja slaba strana. Ali mislim da sam i to dosta ispravila, čak sam jednom prilikom dobila pozitivnu kritiku kada sam donela fotografije nekog grada, možda je čak i Njujork bio u pitanju. A da sam mislila da su fotografije dobre, a da sam dobila lošu kritiku… Pa ne mogu da se setim takve situcije. Veoma sam samokritična, pa prosto nisam donosila fotografije za koje sam mislila da ću dobiti neku zamerku.

 

AP: Da li imaš neke planove u vezi fotografije? Sama si rekla da si spojila putovanja i Fabriku i iz tog spoja je po mom mišljenju, ispalo nešto jako dobro, jako vredno i sa dosta potencijala. Da li planiraš da se na to fokusiraš i od toga stvoriš nešto specijalno?

JJ: Daaaa (smeh). Veoma mi je drago da sam kroz Fabriku Fotografa i svoj rad u oblasti fotografije, došla do svoje, hajde da tako kažem, svrhe! Baš sam po prvi put to tako izgovorila, da je moja svrha da se bavim time, da putujem i da beležim ta putovanja i kroz fotografiju i kroz reč. Putovanja su moja strast i već je u planu i izradi moja veb stranica jjtravelblog.com. Imam i naloge na Fejsbuku i Instagramu koje ću dopuniti sadržajima sa stranice. U planu je da to ne bude samo na nacionalnom nivou, već da se proširim i na svetski nivo. To možda jeste ambiciozno i zvuči pretenciozno, ali mislim da kada nešto radimo iz ljubavi možemo postići takav efekat kakav želimo. Da to prosto postane moj poziv, da budem travel fotograf i putopisac – to je smer u kome planiram da se razvijam.

Plaža na Zanzibaru

AP: A sad nešto što sam propustila. Kada smo se upoznale, ti si bila marketing menadžer. Šta si sve bila u stvari, pre pet godina?

JJ: Da, bila sam marketing menadžer, 17 godina sam radila u korporaciji. Iz ove perspektive mi nije žao vremena provedenog u toj sferi, jer sam mnogo naučila i to je predstavljalo jako dobru osnovu za sve ovo čime planiram da se bavim u budućnosti. Radeći u korporativnom svetu, svetu marketinga i komunikacija, PR-a, imam jako mnogo kontakata i mogućnosti koje mogu da iskoristim za sve ono što dalje planiram. Takođe mi je obezbedilo i finansijsku podlogu, da sebi mogu priuštiti sva ta putovanja i fotografsku opremu. To sam bila, zapravo i dalje jesam po vokaciji i to se može implementirati u sve ovo što planiram da radim. Bila sam i Body Balance instruktor, zapravo to sam i dalje. To predstavlja još jednu moju ljubav, vezanu za sport, za jogu, balans. I da ne zaboravim još jednu veoma važnu stvar, a to je coaching. To je takođe nešto što planiram i u budućnosti da spojim sa putovanjima i fotografijom kroz jedan koncept koji sam razvila – travel therpy. Koleginica Lola i ja već organizujemo takva putovanja koja imaju coaching komponentu. Na tim putovanjima mogu uključiti i fotografiju, kroz sličan princip koji vi razvijate u Fabrici i na jedrenju, da ljudi na putovanjima mogu i mnogo toga naučiti, naročito ono što vole, a  za šta ne pronalaze vremena u svakodnevnom životu.

 

AP: Spojiti ljubav i posao znači biti srećan.

JJ: Da. Kada radiš ono što voliš, zapravo ne moraš više nikada raditi, tako kažu (smeh).

 

AP: Hvala!

JJ: Molim.

 

 

Razgovor vodila Aleksandra Popović

 

Objavljeno: 09/07/2018

Ključne reči: , , ,