Milena Mulder Jovanović: „Ostao nam je samo blic!“

Milena Mulder Jovanović je rođena i odrasla u istom gradu kao i ja. U Kruševcu. Godinu dana je mlađa od mene (nismo bile u istoj smeni u Gimnaziji i time pravdam da sam je upoznala zvanično 2016. godine na svadbi zajedničkog druga u Madridu. Prišla mi je i razgovor je krenuo kao da se znamo celog života. Na toj svadbi se odmah upisala na vikend kurs i posle 3 nedelje se samo stvorila u Beogradu i krenule smo sa kursom. Počele smo i da gradimo prijateljstvo. Milena je arhitekta po zanimanju, ima dve ćerke i živi u Amsterdamu. Zbog Milene sam pokrenula online kurs fotografije 🙂

 


 

 

 

 

 

 

 

Intervju sa Milenom je jedan od  najinteresantnijih  koji sam radila – u šetnji po ulicama Venecije, naoružane foto aparatima, na putu ka bijenalu arhitekture

 

 

 

AP: Milena, ti si  zapravo došla na vikend kurs, radile smo jedan na jedan, jer je to tada bila jedina mogućnost pošto ne živiš u Beogradu. Kakvi su bili ti prvi koraci u svetu fotografije?

MJ: Na tvom kursu naučiš da fotografišeš kao što naučiš da voziš biciklu, spontano, bez stresa. Prepustiš se uživanju u fotografisanju i učiš radeći.

 

AP: Prvi čas smo imale u kafiću Monks. Ono čega se sećam, jeste, da si mi na početku rekla: „ Drugačija sam. Drugačije rezonujem “. I zaista smo sve te tehničke stvari, blendu, svetlo, ISO, radile na malo drugačiji način.

MJ: Ne sećam se kako si počela da mi objašnjavaš, ali znam kako smo završile i da mi je sve bilo mnogo lako. Smatram da je najgenijalnije to što si u stanju da pratiš svoju metodologiju, ali da menjaš pristup i da se prilagođavaš osobi koju učiš. Očigledno si pronašla savršen način za mene.

 

AP: Zašto si ti htela da savladaš foto aparat? Koji je bio prvenstveni cilj?

MJ: To je bila želja koja je tinjala dugo ali prosto ranije nije bilo prilike da se tome posvetim. Tvoj kurs se ukazao kao odlična prilika da za kratak rok na jedan opušten i rasterećujući način savladam nešto što sam već tako dugo želela.

 

AP: Posle tog vikend kursa si otišla za Amsterdam, u kom živiš. U međuvremenu se ispostavilo da si trudna i kada se rodila Minja to su ti zapravo bile prve vežbe, nju da fotografišeš.

MJ: Da, tada smo saznali da ce Nina biti unapredjena u “stariju sestru”. Nakon tog našeg „vikend“ druženja želja da zabeležim sve te lepe trenutke prerasla je u nezaustavljivu energiju iii ostalo je istorija. Sada mi je krivo što kurs nisam završila dve i po godine ranije pa da imam podjednako dobre fotografije i prve ćerke/bebe. Ali vreme je pred nama, a one su jedan od mojih neiscrpnih izvora inspiracije.

 

 

 

 

 

 

 

 

Milenine ćerke, Nina i Minja, tokom stvarnja projekta  „Minja i medved“

 

 

 

AP: Od tih ”prvih” fotografija si napravila zanimljiv projekat koji će biti izložen u oktobru na izložbi povodom petog rođendana Fabrike. Naime fotografisala si Minju kako raste tokom tih prvih godinu dana njenog života.

MJ: Ideja koja me je vodila jeste to da se u tom najranijem dobu deca najviše promene, pa sam odlučila da to zabeležim. Minju sam svakog meseca fotografisala na istom mestu u beloj benkici da bi do izražaja došle baš te promene. Uostalom, nešto slično radim i sa svojim projektima – zgradama u izgradnji. Uživam da zabeležim napredak svojih projekata u identičnom kadru svakog meseca. Vreme dobije jednu jako zanimljivu dimenziju na taj način.

 

 

Minjinih prvih godinu dana zabeleženo je foto aparatom njene mame

 

 

AP: Dosta putuješ, što sa porodicom što bez njih, kad ti to obaveze dozvoljavaju. Reci mi koliko ti se promenio pristup fotigrafisanju destinacija koje posećuješ?

MJ: Uf, pa to je sada mnogo drugačije. Meni kao arhitekti je kompozicija uvek bila prisutna, ali se odnos prema kadru promenio. Ali ono u čemu vidim najveći napredak je svetlo, zapravo koliko svetlo može da utiče na kvalitet samog kadra. To je nešto na šta ranije nisam obraćala pažnju. Mada se moje fotografisanje, zbog svih obaveza, najčešće dešava u međuprostoru i međuvremenu, sa pola ruke, u pola sekunde. Ali možda ni to nije loše jer hvatam baš taj jedinstven trenutak, a svakako sam sve brža u merenju svetla i podešavanju svih parametra na aparatu.

 

AP: Ja sam jako ponosna na tvoje fotografije dece i način na koji smo radile preko skajpa u međuvremenu.

MJ: Da, to je još jedna sjajna stvar, ta genijalna mogucnost koju si mi pružila – što sam mogla da se doškolujem nakon tog kratkog kursa, čak iako sam u Amsterdamu. Našla si način da mi preneseš svoje znanje, iako je razdaljina među nama nekih dve hiljade kilometara. Ali eto, zbog toga nikad nisam naučila blic.

 

AP: Da, ostao nam je blic, ali verujem da ćeš taj korak vrlo lako savladati i istom lakoćom krenuti u neke nove, tematski drugačije projekte? Da li ti se možda neka nova ideja mota po glavi?

MJ: Hmmmm….

 

AP: Šta je sa enterijerom?

MJ: E da! (smeh)

 

AP: To smo pokušale da radimo na poslednjim časovima. Kako tebi deluje to kad ti objašnjavam gde treba da staneš u odnosu na arhitektonski crtež koji dobijem?

MJ: To je izazov. Dosta mi je značilo što kada radim arhitektonski 3D model znam u koji ugao da stavim kameru tako da se sve na najbolji način vidi. Za to je isto potreban osećaj. Onda sam u nekom trenutku pomislila da će mi sa pravom kamerom u realnom prostoru biti lakše, ali nije bilo tako (smeh). Zaista se nadam da ćemo imati još neki takav čas.

 

AP: Nas dve zapravo u ovom trenutku šetamo Venecijom i idemo na bijenale arhitekture. Da li misliš da će to ostati zabeleženo na fotografijama kao događaj?

MJ: Svakako. Aparati su tu, spremni da zabeleže pregršt novih arhitektonskih dostignuća. Ali mi je cilj da zabeležim i atmosferu samog bijenala i nas u njemu, u ovom nadasve zanimljivom sastavu.

 

 

AP: Hvala ti puno, Milena. Idemo sada da tražimo inspiraciju za nove arhitektonske projekte i za nove kadrove.

 

Razgovor vodila: Aleksandra Popović

 

Objavljeno: 19/09/2018

Ključne reči: , , ,