Minja Knežević: „Sintija“

„Kada vam na kurs dođe osoba koja je talentovana i nestrpljiva, nije lako izaći na kraj sa njom. Tako je bilo i sa Minjom. Želela je sve odmah i sad (ako može i za juče), gušila se u idejama, trošila ih uzalud jer tehnički nije bila potkovana. Koliko je ona žurila, toliko sam joj ja „dizala kočnicu“. Sećam se prvih fotografija na kojima su bile lutke, koliko sam ja bila oduševljena, toliko se ona mrštila. Ona je htela da režira fotografije, iznela mi je tri ideje, a ja sam joj sa osmehom saopštila „Lutke nastavi da fotografišeš“, okrenula sam se i ostavila je očajnu. Par nedelja je pokušavala da me ubedi u druge ideje, ali nisam htela ni da čujem. Preko volje je obilazila radnje, kadar sa lutke izloga je prebacila na one koje su se nalazile u radnji. I u nekom trenutku je krenula da uživa u tome. I rezultat je bio odličan“

Aleksandra Popović

Najzanimljivije je kad razgovor sa Fabrikantima počnem upoznavanjem i shvatim koliko je život koji vode uvek toliko stvaran da se najčešće i ne može povezati sa kreativnošću. A onda, negde posle prve rečenice, ispliva ta skrivena strast iz njih. Tako je bilo i sa Minjom. Sa nepunih 35. godina, kao diplomirani inženjer poljoprivrede zaposlena je u Pančevu u gradskoj upravi, Sekretarijat za poljoprivredu, selo i ruralni razvoj.

Minja je, kao Fabrikant, radila serije dobrih fotografija, a sa projektom Sintija,koji je bio izložen u Ciglani u sklopu izložbe Made in Fabrika fotografa 4, je oduševila!

JK: Možda je najbolje, odmah na početku, da pojasnimo šta je to Sintija?

MK: Sintija je projekat koji je nastao u februaru 2017. godine u kineskoj prodavnici i trajao je šest meseci. Poenta je bila da fotografišem lutke po prodavnicama u zatečenom stanju, kako prostoru koje ih okružuje tako i u odevnim kombinacijama i u različitom osvetljenju. Prvobitni naziv projekta je bio Plastika. Predstavljao je negativnu konotaciju na društveni sistem, odnosno na kapitalističko društvo i sisteme vrednosti koji se danas ne cene, a to je prevashodno individualnost.

JK: Kasnije si promenila naziv cele serije?

MK: Da, spontano, u toku projekta njegov naziv se promenio. U medjuvremenu sam na netu pročitala priču kako je zapravo nastala prva plastična lutka kako je danas znamo. Njen tvorac se zvao Lester Gaba.

JK: ..pa te je ta priča o nastanku inspirisala da produbiš istraživanje?

MK: Priča je, u stvari, po malo bizarna, ali zanimljiva. Prvi primerak lutke je napravio 1932. godine i nazvao je Sintija. Bila je vrlo realistična, jer je znao da ni jedna žena u fizičkom smislu nije savršena pa joj je dodao mladež, pegice, trepavice, našmikao usne. Vodio je redovno kod frizera koji se brinuo o njenoj kosi. Potrudio se da unese pre svega ljudskosti i ženstvenosti. Vodio je sa sobom u restorane, druženje sa buržoazijom, modne salone, pozorište.

Ubrzo je postala pravi hit medju Amerikancima. Sintiji su poklanjali haljine, nakit. Vodio ju je u radio emisije. Obožavaoci bi je startovali na ulici i pitali za modne savete, dospevala je i na stranice časopisa. Bilo je potrebno objasniti zašto ona nikada ne govori i Gaba je smislio opravdanje za njeno večito ćutanje. Rekao je da ima laringitis i da za vreme terapije pacijent ne sme da progovara.

Sintija je 1937. godine. doživela svoj krah, naime pala je sa stolice u modnom salonu i polomila se. Pokušavao je posle toga da je oživi ali nije uspeo; bio je to njen kraj. Kasnije je izjavio da Sintija nije imala nikakvog smisla, ali je svakako imala funkciju. Prazna iznutra, plastična spolja.

JK: A kako je izgledao taj rad na projektu? Da li si, na primer, imala neko uobičajeno vreme kada si išla da fotografišeš?

MK: Nisam imala neko određeno vreme za fokanje. Kada sam bila raspoložena, nekada je bilo posle posla, nekada vikendom sve u svemo kada mi je vreme dozvoljavalo. Čak sam i noću fotkala izloge.

JK: A kako si birala izloge? I, da li je uvek moralo biti Pančevo?

MK: Nisam birala radnje nekim sistemom, nego kada naiđem na neki butik pa mi se učini interesantnim izlog. Pančevo sam birala iz praktičnog razloga (blizine), a ima dosta radnji. Čak sam se i vraćala par puta u iste kada prođem opet pored nekih pa vidim nešto drugačije od prošlog puta pa opet upadnem (smeh).

JK: Ono što sam primetila je da si, u početku fotografisala izloge, a posle i ušla u radnje..

MK: Jeste. Prvo sam fotkala izloge pa mi palo na pamet zašto ne bih upala unutra, ništa nisam mogla da izgubim, sem da me izabce.

JK: (smeh) I to se dešavalo?

MK: I ne baš..Jednom sam fotkala neki izlog i prilazi mi žena na sred ulice koja tu radi i panično me molila da izbrišem fotke zbog vlasnika jer nije znala kako bi on reagovao. Samo sam imala tu neprijatnu situaciju.

JK: Uvek se pitamo kako da napravimo taj prvi korak… Kako si dobijala dozvolu za fotografiasnje?

MK: Jednostavno… (smeh)…Uđem normalno u radnju i odmah pređem na stvar. Objasnim im situaciju, da radim na jednom projektu za školu fotografije, neki su me pitali i koja je to škola pa zbog čega, onda bi im objasnila razlog zbog kojeg fotkam lutke i uglavom bi me odmah pustili da fotkam. Neki su bili iznenađeni i čudno me posmatrali u nekima sam morala da dobijem dozvolu za fotkanje od vlasnika tih radnji. Ljudi su uglavnom pozitivno ragovali.

JK: Sa nekima si se skoro i sprijateljila (a da ne mislim samo na lutke )..

MK: Bila je jedna zanimljiva situacija u kineskoj radnji. Tamo su me dočekali fenomenalno. Imala sam odrešene ruke, mogla sam da menjam odeću lutkama da prilagodim osvetljenje svi su mi izašli u susret, ali nisam ništa od toga uradila, jer je bila poenta da ih fotkam u zatečenom stanju.

Tu je bila devojka koja radi u toj prodavnici ona mi je pomagala da lutke pomeram i prilagodim ih svojoj ideji. Tamo sam se osećala opušteno. Obećala sam im da ću ih pozvati na izložbu, ali nisu prošle u uži izbor, jer nisu imale lice nisu se uklapale u koncept, jer je većina lutaka sa karakterom. Baš mi je bilo žao i sad kada tamo uđem nekako mi je neprijatno zbog toga. A zamišljala sam kako gomila Kineza dolazi na izložbu i ta scena u mojoj glavi mi je bila presmešna.

JK: Ali zato je izložbi prisustvovala Sintija, glavom i bradom (i podvezicama )!

MK: Ona je na izložbi bila predstavnik Sintije u opipljivom obliku (heheh). Mislim da sam na taj način upotpunila priču o njoj.

Našla sam je u klubu koji se zove Coupe u Pančevu. Ona im služi kao maskota za novu godinu. Kada sam je videla u magacinu nekako mi se uklapala u celu priču sa projektom Sintija. Pa sam je fotkala u tom klubu, tako kako sam je zatekla u odeći deda mrazice i sa pocepanim podvezicama (genijalna skroz) i ispalo je super.

JK: Tvoje lutke su sve različite, drugačije i sa karakterom.

MK: Nisam ja birala lutke, nego one mene (smeh). Sve su mi lutke bile zanimljive, svaka na svoj način.

JK: Da, i ni jedna nije potpuno bezlična..

MK: Najviše su mi se dopadale lutke koje su bile u nekom čudnom položaju recimo ruka iznad glave ili naslonjena jedna na drugu pa izgledaju kao da jedna drugu teše. Postoji jedna polu raspad lutka koja stoji ispred neke radnje, ali njen izraz lica je neprocenjiv, izgleda kao da vrišti, ona je ostavila baš jak utisak na mene, maltretiraju je prolaznici uglavnom deca, zato što je drugačija i baš mi je bilo žao zbog toga. Usvojila bih je da mogu (smeh).

JK: I, na kraju, jesi brojala lutke? Jesi fotografisala sve lutke u Pančevu?

MK: (smeh) Nisam fotkala sve lutke u Pančevu, ali veliku većinu sam obišla. Volela bih da jesam, ali možda nekom drugom prilikom. Bilo je baš zabavno.

Razgovor vodila Jelena Kasavica

Objavljeno: 23/04/2018

Ključne reči: , ,