Lidija Maričić: Fotografsko putovanje do mog prvog velikog zalogaja

„Ovo je moj prvi intervju. Sa Lidijom Maričić sam nekako morala da popričam baš ja i da se osvrnemo na njene prve korake u Fabrici Fotografa. Zakoračila je u Fabriku sigurnim korakom, dignute glave, poprilično strogog pogleda. Pomislila sam u sebi: „Kako ne volim kad mi dodje neko na preporuku, iscediće me!“ Tada sam po prvi put pogrešila. Ubrzo sam shvatila da iza te ograde stoji divna, talentovana i pomalo nesigurna devojka. Perfekcionista i meni jako slična karakterom. Rešila sam da sa njom primenim drugačiji metod rada. I vredelo je. Zaljubljena sam u njene putopise i ponosna ne fotografije hrane skuvane njenim objektivom.“

Aleksandra Popović

Lidija je po zanimanju politolog. Ima trideset godina i blistav CV. Urednica je izdavačke kuće Finesa i koosnivač škole Malac Genijalac Vračarac

 

AP: Odakle ti u Fabrici Fotografa? Kada i kako je sve krenulo?

LM: Krenulo je u idealnom trenutku u mom životu. Fotkam ceo život različitim uređajima i uglavnom su bili lošeg kvaliteta. Uvek sam sa sobom imala i kameru i foto aparat i uvek sam ja bila ta koja je razvijala porodične fotografije, školske fotografije i u tome uživala. Međutim, nekako sam mislila da baviti se fotografijom znači imati profesionalnu kameru, profesionalno znanje i smatrala sam da to nisam mogla biti ja. Ipak sam napravila neke druge izbore u životu. Moja sestra je u jednom momentu preko preporuke otkrila Fabriku Fotografa i odlučila da mi pokloni kurs. I tako sam ja došla u Fabriku, spremna, sa lošom opremom ali sa velikom željom da svoju kreativnost konačno izrazim. Nedostajao mi je ples i ovo je bio način da kompenzujem nedostatak.

 

AP: Sećam se tvog početka, to je bilo recimo pre tri i po godine, hladnih dana, lošeg aparata ali jako dobrih fotografija. Da li je tvoje mišljenje, posle svega, da je aparat toliko bitan za dobru fotografiju ili ne?

LM: Uopšte nije bitan aparat. I telefonom mogu da se naprave dobre fotografije. Bitan je kadar, bitna je ljubav prema tom kadru i razumevanje onoga što fotografišeš.

 

AP: Da li možeš da se setiš tih prvih časova i kakav je osećaj bio, kako si se snašla?

LM: Kao pravi štreber u svakoj oblasti, očekivala sam da će to biti klasična škola u kojoj mora da se radi, da se uči… Došla sam spremna na to, sa papirom i olovkom. Međutim dočekalo me je mnogo smeha, druženja, izlazaka na teren, mnogo radnih sati. Bila sa iznenađena jer sam mislila da neko prvo treba da me pripremi teorijski kako da koristim aparat, ali sam onda uvidela da zapravo suprotno mora da se desi – da se uzme aparat u ruke i krene sa vežbom.

 

AP: Šok za jednog šrebera! (smeh)

LM: Apsolutni šok! Očekivala sam da ćemo sedeti na predavanjima. A tu su se pojavile neke „kritičke radionice“ već u prvoj nedelji. Razmišljala sam, kako mogu nekoga da kritikujem, pa ja ne znam ništa o ovome, kako cu uopšte da sagledam da li je nešto dobro ili loše i mislila sam da će moji radovi u startu biti mnogo loši. Naravno – bili su (smeh).

 

AP: Kako si prihvatala kritiku?

LM: Aleksandra je pravi mentor. Shvatila je da mene ne pokreće loša kritika, pa me je bodrila. Savetovala me je šta da radim kako bi svaka moja fotografija bila bolja. Mislim da je naša učiteljica veliki psiholog i da ume da proceni kako kojoj osobi treba da pristupi. Na tome sam joj mnogo zahvalna.

 

Sa otvaranja izložbe Aleksandra Popović „WoMen“, bila je jedna od dama koje su pozirale za njen projekat

 

AP: Posle nižeg krenula si na viši kurs. Zašto? Koja su bila tvoja očekivanja? Da li si očkivala da možeš da uradiš nešto i po pitanju posla sa tim?

LM: Nameru da radim kao fotograf na početku nisam imala. Krenula sam u ceo proces učenja da bih ostvarila svoju veliku ljubav, kao hobi. Kada sam uvidela da zaista mogu da budem dovoljno dobra u tome, javila se glad za usavršavanjem. Uz Aleksandru sam zavolela prirodnu fotografiju, bez fotošopa i dodatne obrade. Ideja jeste da izvučeš najbolje iz onoga što tvoje oko i tvoj aparat u tom trenutku vide.

 

AP: Naučila si da vidiš svetlo i kadar…

LM: Tako je. Mada se ponekad i dan danas „borim“ sa svetlom, dok ne krenemo u dobro poznati ples.

 

AP: Posle završenog kursa radila si fotografije za jednu knjigu. Kakvo je iskustvo bilo raditi kao fotograf u poređenju sa tvojim osnovnim zanimanjem? Kako je tekao ceo proces rada?

LM: Kada smo odlučili da ćemo objaviti knjigu koja sadrži fotografije, u ovom slučaju recepata, bila sam u početku nesigurna. Mislila sam da neću biti dovoljno dobra, da nemam dovoljno dobru opremu i da moje fotografije neće biti savršene u printu. Međutim, tokom eksperimentisanja u procesu učenja shvatila sam da zaista najviše volim da fotografišem hranu. Shvatila sam da želim da to budem ja. Neverovatan je osećaj videti svoje fotografije, jednu ljubav, u jednoj knjizi, koja predstavlja drugu veliku ljubav i spojiti ih na taj način, kao urednik i fotograf.

 

 

Fotografija i knjiga za Lidiju predstvljaju savršen spoj

 

 

AP: Nekoliko radova je bilo izloženo na izložbi povodom četvrtog rođendana Fabrike. Kakav je osećaj videti te fotografije u velikim formatima na zidu u odnosu na te iste fotografije u knjizi? Da li postoji razlika?

LM: Postoji razlika jer je sam dolazak na izložbu, na kojoj su tvoje fotografije izložene u okviru jedne velike zajednice kao što je Fabrika Fotografa, magičan. Veliki je ponos deliti zid sa kolegama i zaista predivno iskustvo. A tek o velikim dimenzijama da ne pričamo!

 

 

 

AP: I još kad vidiš da je sve jako oštro i kvalitetno, iako nisi bila sigurna dok si radila. Zaista je bilo fantastično…

LM: Jeste, i to je zapravo bila moja ideja kada je krenuo viši kurs – da svoj trenutni posao spojim sa svojim novim poslom, poslom fotografa, i da od toga napravim jednu lepu stvar, što i radim svakodnevno. Sada se moje fotografije koriste što za knjige, što za društvene mreže, print, a u međuvremenu su se pojavili i klijenti koji su se zainteresovali za moj stil i omogućili mi dodatni angažman.

 

AP: Pored knjiga recepata i fotografija hrane voliš i imaš jako dobre fotografije sa putovanja. Gde si sve bila, kakav je bio osećaj tamo fotografisati? Da li si zadovoljna fotografijama?

LM: Mislim da je putovanje sa aparatom jedan poseban odmor za fotografe. Puno sam putovanla, ali je Vijetnam definitivno bio poseban doživljaj za mene. Primoravala sam muža i sestru sa kojima sam putovala da zastajkuju na svakom samo meni zanimljivom kutku, iskakala sam iz automobila, preskakala sam ograde, ulazila tako gde nisam smela… Plaža me nije zanimala, sunce me nije zanimalo, samo sam želela da fotografišem tu zemlju. Slično je i sa Finskom u kojoj često boravim i zimi i leti. Uvek otkrivam nešto novo, i nikad mi nije dosta da provodim vreme u prirodi sa kamerom.

Fotografije sa ulica Vijetnama

 

AP: I verujem da postoji razlika između fotografija posle kursa i onih pre?

LM: Naravno, neverovatna je razlika i sada radim sa još više ljubavi!

 

AP: Šta nam spremaš za izložbu u oktobru povodom petog rodjendana Fabrike?

LM: Ono u čemu najviše uživam a to su fotografije hrane. I to ne obične hrane, nego hrane za mališane. Moje koleginice i ja smo poslednje dve godine kroz projekat „Moj prvi zalogaj“ posvetile edukaciji protiv nezdrave ishrane beba i dece. Pripremamo obroke na zanimljivo serviran način kako bi i najveće probirljivce privukle na zdrave sastojke, kroz edukaciju roditelja. Najlepši projekat je onaj koji ima veliki cilj, koji radiš sa puno ljubavi i divnim ljudima.

 

Razgovor vodila Aleksandra Popović

Objavljeno: 25/06/2018

Ključne reči: , ,