Mirko Babić: Igre svetla na Dunavu

To sunčano subotnje prepodne je proletelo kao u trenu i to samo zahvaljujući inspirativnom razgovoru sa gospodinom Mirkom.

Mirko Babić je mašinski inženjer u penziji. Svoj radni vek proveo je projektujći čelične silose za žitarice za teritoriju cele tadašnje Jugoslavije i inostranstva. Od 1974. godine drži i školu klasične gitare.

 

JK: Neobičan spoj. Striktan u milimetar kao inženjer, a sa druge strane slobodan umetnik. Kako to?

MB: Preciznost je na nivou ali je širina znanja velika. Od tebe zavisi šta si. Koliki ti je stepen interesovanja. Mnogo toga me je intrigiralo. Slobodno vreme sam uvek koristio da budem u pokretu.

 

JK: Priču o vašem dolasku u Fabriku Fotografa ne možemo početi bez osvrta na davnu 1975. godinu!

MB: Te ’75. sam počeo amaterski da se bavim fotografijom, aparatom brenda Alpex u to vreme analognim, fotografisao sam u crno – beloj tehnici. Tada se teško dolazilo do filma u boji.

 

JK: Koliko ste se ozbiljno tada bavili fotografijom?

MB: Tada sam pravio fotografije sebi za uspomenu. Fotografisao sam ono što me je interoesovalo… i danas ih imam i čuvam. Početkom 80.-ih dolazim do Practica aparata, nešto modernijeg za to vreme. Pravio sam sa njim dosta dobre amaterske fotografije i tako sve do prvog digitalnog Sony aparata. Sa njim sam radio i animacije, fotografije koje sam povezivao u filmove…

 

JK:  A sa kojom opremom danas radite?

MB: Pre nekoliko godina sam nabavio aparat koji i sada koristim Sony Alpha 68 sa teleobjektivom 18-250 mm. On me je oduševio, ali sam znao da tako veliki broj funkcija sam ne mogu da savladam. Sam naziv Fabrika Fotografa me je zaintirgirao, pozvao sam i upoznao Aleksandru (Popović, osnivača Fabrike Fotografa), i tako krenuo sa časovima. Nisam želeo da slikam automatski, da slušam šta aparat kaže! Cilj mi je bio da sam određujem parametere fotogografije.

 

Zalasci sunca i predeli pored reka su često prisutni na Mirkovim fotografijama

 

JK: Tada ste imali nameru da savladate sve funkcije aparata kako biste mogli da fotografišete jedan poseban astronomski događaj, zar ne?

MB: Da, radi se o dva dana kada se Sunce zaustavlja na specifičnim pozicijama. Tada, na datum dugodnevice i kratkodnevice, Sunce prestaje da se kreće levo desno već izlazi dva puta na istom mestu.

 

JK: Bili ste deo tima koji je beležio taj događaj?

MB: Tu sam bio sa ekipom fotografa i snimatejla, a ja sam dobio najbolji rezultat. Autori koji su otkrili ovaj fenomen su arheoastronomi koji pomoću matematike gledaju u prošlost. Preciznom računicom su došli do mesta na desnoj obali Dunava. Baš to mesto gleda preko puta na planinu Treskavac, jednu veliku stenu, gde se sunce zaustavlja u jednom njenom procepu tipa ’V’. Fenomen se naziva „dvostruki izlazak Sunca“ jer je stena Treskavca u obliku trapeza pa Sunce za jedan vrh zadje i nakon kratkog vremena ponovo se pojavi na vrhu stene.

Treba pomenuti ćinjenicu da sunce svakog narednog dana promeni mesto izlaska za jedan mali pomak (ugao) gledano na reljef horizonta. Vreme dugodnevice (21/6) i kratkodnevice (21/12) predstavljaju krajnje tačke „hoda“ sunčevog izlaska po reljefu horizonta. Dugodnevica predstavlja krajnji severni položaj izlaska sunca (21/6) kada se sunce pojavljuje na istom mestu gde se ova pojava precizno vezuje za rascep oblika „V“ na steni Treskavac čime započinje fenomen „dvostrukog izlaska sunca“. Nakon ovog događaja sunce nastavlja da menja položaj izlaska, pomerajući se prema jugu-kratkodnevici kada se ciklus ponavlja ali u suprotnom smetu.

 

JK: Izuzetan prizor. Gledala sam vaše fotografije i slušala predavanje na tu temu.

MB: Da, predavanje je držala autorka fenomena Aleksandra Bajić. Svojim fotografijama sam joj pomogao da ilustruje projekat na kome trenutno radi. Želi da dokaže da je pre 8000 godina postojao kalendar događaja. Da su tadašnji stanovnici beležili kretanje Sunca od dugodnevnice desno na horizontu i, na osnovu njegove pozicije, znali, na primer, u koje vreme moruna dolazi da se mresti, ili kada se pare jeleni ili kada određeno voće sazreva…

 

JK: Vi ste fotografski ispratili kompletan događaj? Kako ste se snašlli?

MB: Formirao sam ideju kako da ispratim tako specifičan događaj. Kontinualnim snimanjem to ne može da se dobije. Aleksandra Bajić je, matematičkim proračunom, odredila poziciju gde mi to u današnje vreme možemo da vidimo isti fenomen koji su naši preci gledali u svoje vreme. Prvi dan sam pokušao da snimim kamerom ali nisam bio zadovoljan postignutim. Pošto sam bio smešten na licu mesta nekoliko dana, vratio sam se sutradan u odgovarajuće vreme da fotografišem.

 

JK: Morali ste raditi u određenim vremenskim intervalima?

MB: Da, svakih 30 sekundi po tri fotografije.

 

JK: Sigurno je izazov bio i organizovanje toliko snimaka u razumljivu prezentaciju?

MB: Razmišljao sam kako fotografije da povežem. Kontaktirao sam svog bivšeg studenta koji mi je pomogao sa tim. Od mnoštva sam izabrao 40 fotografija razmišljajući o tome šta će publika da kaže, ali i o tome da ne opteretim ljude preteranom količinom informacija. Mislio sam da je sa tim odabirom i posao završen…

 

JK: Ali bilo je tu još posla…

MB: Bilo je potrebno pojašnjenje pa sam počeo od titla. Nisam želeo da banalizujem priču ali ni da je ispričam koristeći stručne termine. Kratko i sažeto sam obradio temu, napravio sinopsis, i došao do ideje da tekst podelim u tri faze kroz ceo četvorominutni film. I kad sam sve to pustio, opet nisam bio zadovoljan.

 

JK: Zašto sad?

MB: Bilo je mrtvo, nedostajala je muzika. Srećom imam veliki fundus muzike. Odabrao sam Gheorghe Zamfira, muziku iz filma Izlet na visećoj steni. Fenomenalno se uklopila i po nazivu, a i po samoj muzici. Time sam zaokružio projekat!

 

 

JK: Nakon toliko truda, vaš rad je objavljen i u dnevnim novinama?

MB: Objavljen je rad u Politici, a postoji i na Youtube-u. Peo sam se na Treskavac, i te panoramske snimke je takodje objavila Politika.

 

JK: Planirate li da ponovite pohod na planinu Treskavac?

MB: Ove godine ću opet ići na Treskavac jer sam prvim usponom bio zbunjen. Vratio sam se sa vrlo malo snimaka. Ovog puta je plan da krenem sa druge strane, iz podnožja jednog malog rumunskog sela. Tu ću imati i logističku podršku predsednika Opštine za uspon ka vrhu.

 

JK: Koliko traje uspon?

MB: Osam sati, deset kilometara.

 

JK: Planirate noćenje na vrhu?

MB: Na steni. Moram da sačekam jutro. Da vidim šta se događa iza stene. Da fotografišem to sunce koje se nalazi iza.

 

Planina Treskavac, velika ispiracija

 

JK: Da li vas još neki lokalitet privlači?

MB: Nadomak Lepenskog Vira, tri kilometra nizvodno, nalaze se ostaci civilizacije starije od Lepenskog Vira, Vlasac. U zaleđu Vlasca postoji jedan grob iz perioda 8500 g.p.n.e. koji je otvoren i zaštićen, do koga vode Dunava nisu doprle. Inače ceo lokalitet Vlasac je potopljen isto kao Lepenski Vir. Nabavio sam literaturu i proučio, bila mi je želja da priđem kamenitoj obali čamcem, da uzmem kamen iz groba za uspomenu sa Vlasca. Na žalost vremenski uslovi nisu bili dobri i to moram da ponovim.

 

Grob sa Vlasca iz perioda 8500. godine p. n. e.

 

JK: U međuvremenu fotografišete i neke druge prizore?

MB: Da, ali ne mogu da fotografišem banalne situacije, tražim nešto atraktivnije.

 

JK: Mostovi su vam interesanti?

MB: Njih sam izabro jer ih je jako teško raditi. Najčešće vas ne puštaju na određena mesta sa kojih je kadar najbolji. Radovi koje sam prikazao na izložbi u Ciglani bili su dosta naivni. Nakon toga sam dosta tragao za pozicijama i došao do drugih rešenja.

 

JK: Čini se da vas to traženje kadrova posebno pokreće.

MB: Kod mostova sam po malo rizikovao stvari. Na novom železničkom mostu sam krenuo da se penjem na njega. Tamo nije dozvoljen pristup i dan danas.

 

 

JK: Na čemu planirate da radite ovog leta?

MB: Najveći stepen interesovanja mi je istočna Srbija, sa svojim egzotičnim predelima koje ću posetiti ovog leta. Imam prijatelje u pivnicama u Rogljevu, turistički fenomen.

 

Tradicionalna arhitektura istočne Srbije (kuća na Lepenskom viru)

 

JK: Taj kraj je poznat po vinu?

MB: Selo iznad sela gde stanuje vino. Na granici već kod Bugarske, to su stari fenomeni, sa tradicijom i do 400 godina. U njima se odgajalo vino, svako ko je imao kuću na selu, imao je na bregu svoju pivnicu, objekat u kome se pravi i čuva vino.

 

 

JK: Što baš na brdu?

MB: Zbog tišine, klimatskih uslova, tog specifičnog kamena. Temperatura unutra je konstantna leti i zimi.

 

JK: Šta radite sa tim različitim fotografijama? Da li ih izrađujete?

MB: Ne, uradio sam jednu takvu za Aleksandru (Popović, osnivača Fabrike Fotografa) kao rođendanski poklon. Izuzetan momenat, vraćao sam se tokom noći kući i po izlasku iz tunela, predamnom se mesec raširio sa svim zvezdama. Neverovatan prizor koji sam morao da zabeležim.

 

 

Sreća na licu Mirkove učiteljice govori više od reči

 

JK: Redovni ste u Fabrici, ne posustajete?

MB: U Fabrici ne prestajem sa radom, redovno dolazim, imam spremnih radova za naredne dve kritičke!

 

JK: Koliko vam znače te kritičke radionice?

MB: Kako da mi ne znače! Postavljaju me na pravo mesto!

 

JK: Usmeravaju vas..

MB: Ma jeste. Što ti krivo ovo, gde ti palo ono, kakvo ti je to svetlo, ne valja… Sve to moram da uzmem u obzir. Izaći na Dunav, a ne poznavati te stvari… U roku od tri minuta dobijete drugačiju svetlosnu situaciju.

 

„Mirko je moj učenik i volela bih da imam njegovu energiju kad odem u penziju. Putuje, ima svoju radionicu u podrumu, drži časove gitare, planinari i vozi bajs 20 km dnevno. Nosi tregerice! Zove me učiteljice i priča na času“

 

JK: Inspirišu vas predeli uz reku?

MB: Jednu avanturu sam napravio na Dunavu, na ušću Timoka u Dunav, na tromeđi Bugarske, Srbije i Rumunije, interesantno mesto. Taj potez Prahovo – Negotin i selo Radujevac jer je to sve kriptodepresija, tlo niže od nivoa mora. Kad pogledate brod na Dunavu sa te pozicije, osećaj je nestvaran.

 

JK: Kako pravite plan gde ćete ići?

MB: Nedavno sam bio u Boru. Zanimao me je kop, ali su potrebne posebne dozvole za fotografisanje. Nisam ih imao pa nisam ni mogao dobro da se pozicioniram za snimanje. Uvek pravim plan unapred, često uz pomoć prijatelja… Obraćam se i Turističkim organizacijama. Od njih dobijem dosta informacija.

 

Pored svetlosnih efekata, reka i mostova Mirka inspirisu i drugi neobično kadrovi

 

 

JK: Ne mogu a da ne pitam za kraj da li i dalje aktivno predajte gitaru?

MB: Da, tri radna dana nedeljno!

 

JK: A svirate li i vi?

MB: Više ne, davno sam prestao da sviram. Nemam potrebu. Ali se bavim teorijom. Uživam u tome da prenosim svoje znanje. Ne možete da zamislite koliko sam ponosan kad moj učenik održi koncert na Kolarcu!

 

Razgovor vodila Jelena Kasavica

 

 

Objavljeno: 19/06/2018

Ključne reči: