Zašto „Srednjoškolke“ zauzimaju posebno mesto u Fabrici?

Svako ko je bio u Fabrici čuo je za čuvene „Srednjoškolke“. Olga, Lenka, Viktoria, Sandra i Darja su devojke koje su se te 2014. godine upoznale u Fabrici Fotografa. Bile su u istoj grupi na Osnovnom kursu, (skoro) sve srednjoškolke u isto vreme, i nekako su spontano postale ekipa. Po mnogo čemu posebna.

Aleksandri su od prvog časa bile među omiljenim učenicima. Posle četiri godine okupile su se u kafiću Monks, da popiju pivo i dogovore se za izložbu za oktobar, za peti rođendan Fabrike Fotografa. I da urade intervju:

Aleksandra Popović: Devojke, hajde da se podsetimo tih prvih dana. Kako su izgledali? Kako ste uopšte došle u Fabriku?

Olga: Ja sam došla u Fabriku slučajno. Moja drugarica, koja je završila osnovni kurs u Fabrici, je dobila jedan vaučer za popust pa sam ja odlučila da krenem sa njom jer sam inače uvek volela da se bavim svime što je povezano sa umetnošću. Uopšte nisam znala gde dolazim. Zvonimo na vrata Fabrike, ne znam više ni ko nam je otvorio, ali sećam se da sam videla Aleksandru, onako ozbiljnu i pomisla kako će to biti jedan vrlo ozbiljan kurs. Svi smo sedeli za nekim velikim stolom. Primetila sam da većina ima ozbiljne foto aparate, a ja sam ponela neku “mukicu” od aparata za koji više ne znam ni da li je u životu. Kad smo se upoznali shvatila sam da je to jedna potpuno opuštena ekipa, koja se sa velikim uživanjem i rasterećenošću bavi fotografijom.

AP: Lenka je najmlađa i najduže je sa nama…

Lenka: Ja sam ustvari došla na onaj vikend kurs koji se održavao pre nego što je Fabrika nastala. Ta dva dana smo radili neke osnove fotografisanja. Nakon toga mi je stigla tvoja poruka da otvaraš Fabriku i ja sam odlučila da nastavim.

AP: Koliko si imala godina tada?

Lenka: Mislim da sam baš završila VII razred. U prvom momentu nije postojala grupa kojoj bih se ja po godinama priključila. Onda je oformljena nova grupa u kojoj sam opet bila najmlađa (smeh). Sećam se da sam bila nervozna zbog toga i da me je trema dosta drmala jer nisam znala kako ću se uklopiti, ali na kraju je ispalo mnogo bolje nego što sam mogla da očekujem.

Viktoria: Ja sam zapravo htela da naučim da koristim aparat koji sam dobila na poklon od tate. Odgovaralo mi je što taj osnovni kurs traje samo mesec dana i smatrala sam da je meni to sasvim dovoljno za neke osnovne stvari. Međutim, u Fabrici upadam u grupu sa devojkama koje su sve istih godina kao ja i shvatam da mogu i da se družim i da radim sa njima. Aleksandra nam je zadavala zadatke, a mi smo spontano učile, najviše iz stuacija u kojima moraš sam da se snađeš. Ta njena metoda gde te baci u vatru, a potom zajedno ispravljate greške, mi je odgovarala. Tako sam shvatila da mi fotografija jako prija i da time želim da nastavim da se bavim. Kasnije sam upisala fakultet pa zbog obaveza nisam imala toliko slobodnog vremena da joj se dovoljno posvetim, tako da sam je na jedno vreme malo zapostavila. Nadam se da ću se uskoro vratiti u taj svet jer sam se u tome pronašla u potpunosti.

AP: Hajde Sandra, ispričaj svoju priču (smeh)…

Sandra: Ja sam došla 2014. god. Pre toga sam fotkala jedno četiri godine, godinu dana sa DSLRom, pre toga nekim “idiotom”, koji zapravo i nije bio baš toliki idiot (smeh). Išla sam na neka dva kursa i sve je to bilo ok, ali sam i dalje tražila nešto drugo. Naišla sam na Fabriku Fotografa na fejsu i delovali su mi kao grupa ljudi koja fotka i druži se. Javila sam se na stranici i dogovorila da se vidim sa Aleksadrom Popović. Interesantno je bilo što sam taj isti dan imala ugovoren sastanak sa drugom koji se zove Aleksandar Popović, s tim što sam sa Aleksadrom Popović (učiteljicom) ostala u kontaktu (smeh). Aleksandra me je ustvari pozvala da vidi koliko znam. Ja sam mislila da znam dosta, a onda je usledilo njeno prvo pitanje: da li znam da merim svetlo? I naravno da nisam znala da merim svetlo (smeh) iako sam predhodne četiri godine fotografisala manuelno i fotografije su mi ispadale relativno dobro eksponirane…

AP: U Photoshopu?! (smeh)

Sandra: Dooobroo…(smeh). U svakom slučaju, ne znam da li sad da priznam ali ja dalje svetlo ne merim (smeh). Šalim se naravno, nemoj da me tako gledaš (smeh). Realno kad sam došla u Fabriku, u početku, sam imala tremu. Nakon nekoliko časova obrisala sam sve stare fotke jer su sve bile krive (smeh). Photoshop sam i dalje koristila, Alex me je grdila ali sam preživela.

Olga: Meni se nekada dešavalo da nešto fotografišem i mislim kako je to mnogo dobro i onda dođem na kritičku radionicu i shvatim da ne da nije dobro, nego me je sramota od toga što sam donela i pitam se kako to nisam videla. Ali vremenom su kritičke postajale sve draže. Prošle godine kad smo spremale izložbu kritičke su bile fenomenalne.

AP: Ništa sad, čekajte avgust (smeh). A bogami i ceo septembar, sve do izložbe.

Olga: Gotove smo! (smeh)

Sandra: Samo bih dodala još jednu stvar, a to je da se, kao što je Olga rekla, na tim kritičkim zapravo najviše nauči. Jer taj predhodni kurs na koji sam išla je bila zapravo teorija. Čovek je nama pričao, mi smo slušali i kao nešto fotkali. Onda sam shvatila da ja tu za mesec dana nisam naučila koliko na dve kritičke u Fabrici.

Viktoria: Mislim da je super i to što na kritičkoj ne učiš samo na svojim greškama već i na tuđim, jer svi zajdeno gledamo fotografije. Tako da nekad nećeš ni doneti svoje fotke a doći ćeš na kritičku i nešto novo naučiti.

AP: Da, kao ona čuvena kritička kada je došlo dvadeset osmoro ljudi bez fotografija (smeh).

Darja: I ja sam, kao cela naša grupa, bila u srednjoj školi kada sam krenula u Fabriku. U tom periodu sam, kao i ostala deca tog uzrasta, imala ljubavnih problema, problema sa društvom, ocenama u školi. Tada mi je odlazak u Fabriku predstavljao neku vrstu bega od svih tih muka, za koje sam sada svesna da su bile gluposti ali tada to nije bilo tako. Sećam se da sam svakog vikenda ustajala ujutro i trčala u Fabriku da fotkam. Iako sam se fotografijom bavila oduvek tek sam u Fabrici sa “idiota” prešla na neki ozbiljniji aparat, naučila kako da ga koristim i zapravo počela konkretno da učim fotografiju.

 

Sada su velike i idu na piće sa učiteljicom

 

AP: Dobro, videli smo kako je počelo, a gde smo sada?

Viktoria: Sad smo na pragu da se vratimo (smeh).

AP: Da, pa ja vas vešto vraćam i držim uz sebe sa svakom izložbom i novim projektom. Olga studira Arhitekturu, zapravo završava…?

Olga: Tako je, ali ću stvarno morati da počnem ozbiljnije da se bavim fotografijom jer mi iskreno nedostaje da radim ono što najviše volim. Što se fotografije tiče nikad nisam imala utisak da me nesto ne zanima ili koči. Tako da jedva čekam da radim i da spremam ovu izložbu. Iako završavam arhitekturu i planiram da upišem master iz arhitekture, potajno se nadam da ću se zapravo više baviti fotografijom.

 

Spoj arhitekture i fotografije – Olga to sjajno radi

 

AP: Lenka… (Lenka je inače još uvek u srednjoj školi)

Lenka: Pa da, evo sad upisujem završnu godinu (smeh). U Fabrici smo zapravo naučili mnogo toga, ne samo što se fotografije tiče. Mnoga interesovanja su mi se promenila i mnoge stvari posmatram drugačije. A što se tiče same fotografije, čak i kad zbog obaveza u školi sklonim to sa strane, u Fabrici se desi nešto novo što me vrati, tako da smo u suštini uvek prisutne. Stvarno bih volela da se sada, kada upišem četvrtu godinu, više fokusiram na fotografiju, kao na početku.

AP: Viktoria…?

Viktoria: Sama činjenica da sam počela da radim, iako sam student, samo da bih kupila bolji foto aparat, dovoljno govori o svemu. Kada nas je Aleks zvala da se vratimo prošle godine kako bismo prpremile izložbu, shvatila sam zapravo čime želim da se bavim i da ne želim da ostanem na Poljoprivrednom fakultetu na kom sam sad. Najlepše od svega je što ja fotografiju ne doživljavam kao posao, to je za mene uživanje.

AP: Sandra je psiholog u najavi (smeh).

Sandra: Da, studiram psihologiju i od kad sam je upisala malo sam zanemarila fotografiju. Taman se vratim, kad ono, počnu ispitni rokovi…

AP: Ali slikas uredno svaku vojnu paradu?

Sandra: Naravno, pa mora da se nađe muž, o čemu pričamo (smeh)! Ali najviše me prijatelji, majka koja redovno pronalazi neke foto konkurse i Aleksandra motivišu da nastavim da se i dalje bavim fotografijom. Nekad se pitam šta je od ta dva, psihologije i fotografije, moje zanimanje a šta moj hobi. Još uvek nisam sigurna, ali vise bih volela da mi fotografija ostane hobi jer ne želim da mi postane obaveza, želim da uvek uživam dok fotografišem. Radije bih radila besplatno nego da me plaćaju (smeh).

 

 Svi znaju da je fotografisanje vojnih parada Sandrina najveća strast

 

AP: Darja je student fotografije, jedina iz ekipe i dočekala je da joj ja predajem na trećoj godini na fakultetu i da je kinjim…

Darja: Na šta sam navikla…

AP: Da, ali sad te kinjim akademski (smeh). Kako se sada snalaziš? Kakav je odnos akademije i Fabrike?

Darja: Akademija je za mene bila jedno novo iskustvo. Ono što je meni nekada bio pritisak u odnosu na Fabriku jeste to što je za svaki semester trebalo da imam posebnu temu. Ali sam se na akademiji zaiteresovala za foto žurnalizam, mada sam to možda i najmanje radila.

 

Darja je svoj studentski projekat izlagala na prošlogodišnjoj izložbi Fabrike Fotografa u Ciglani

 

AP: Vas je Fabrika spojila, vi se realno najmanje viđate sa mnom. Dođete na poneku kritičku, što je razumljivo zbog svih vaših obaveza i tada me jako obradujete, ali stičem utisak da ste međusobno postale jako bliske. Mene zanima kako ste vi uticale jedna na drugu? Vidimo da svaka pored fotografije ima i druga interesovanja i obaveze. Potpuno ste drugačije, a opet ste jedna celina. Kako to objašnjavate?

Darja: Među nama nikada nije postojao rivalitet, što mislim da je često prisutno u svetu umetnosti i fotografije. Uvek smo se trudile i dalje se trudimo da izađemo u susret i pomognemo jedna drugoj. Ranije je to pomoć značila u dobijanju najboljeg kadra, sada već sa nekim poslovima. Uvek sam znala da svaku mogu da zamolim za pomoć i da će mi ona tu pomoć pružiti.

AP: Ali to i jeste neka ideja vodilja Fabrike Fotografa, da nema rivaliteta i da svi na neki način guramo napred jedni druge. Da nema sujete, da svakome nešto leži više nešto manje. Kada mi ovako nešto kažete ja to doživljavam kao svoj najveći uspeh. Sandra, želiš nešto da dodaš (smeh)?

Sandra: Pa pošto je fotografija oblast umetnosti a u umetnosti sujeta vlada, meni je stvarno drago što među nama to nije postojalo. Iskreno sam se radovala svakoj pohvali koju neka od njih dobije od tebe za dobar kadar, svetlo, ideju. Na taj način sam i ja učila. Tako da se u Fabrici ne razvija samo ljubav prema fotografiji već i prijateljstvo.

Viktoria: Ono što se meni jako sviđa u našem odnosu jeste to što sve imamo različite afinitete i stilove fotografisanja, tako da u slučaju da treba da odradim nešto što meni ne leži uvek mogu nekoj od njih da se obratim za savet i za pomoć. A pored toga sa svakom od njih mogu da odem da popijem pivo i da se super provedem.

AP: LENKA NE PIJE PIVO! (smeh) Do oktobra! Sa Lenkom samo limunada (smeh)!

Olga: Nadovezala bih se na ono što su Sandra i Viktoria pričale. Kad sam upisala fakultet shvatila sam koliko su ljudi kompetitivni, koliko nisu skloni da pomognu jedni drugima. U Fabrici to nije slučaj i Aleksandri svaka časta na tome. I kada se neko takav pojavi jako brzo shvati da to prosto nije vrednost koja se neguje u Fabrici, pa ili prihvati takvu postavku i nastavi ili prestane da dolazi.

AP: Bez obzira na umor koji osećam mesecima zbog nagomilanog posla ja sam večeras morala da izađem sa vama i uradim ovaj intervju. Ono zbog čega sam jako uzbuđena jeste izložba koju spremamo za oktobar. To će biti jedna “ženska” izložba, ne feministička (smeh). Šta mislite, koliko ćete jedna drugoj pomoći? Evo ja sam večeras videla koliko ste međusobno pomogle u razradi ideja za izložbu. Koliko jedna drugu možete da povučete?

Viktoria: Pa mene to naše drugarstvo zaista podstiče da radim više i bolje. Svaki put kada dobijem novu ideju, prvo pošaljem poruke devojkama da čujem šta one misle o tome. Ako one odobre onda šaljem Aleksandri (smeh).

 

Ideje za svoje smele projekte Viktoria prvo podeli sa ostalim devojkama 

 

AP: Darja, ti si školovanija po pitanju fotografije od ostalih devojaka. Da li misliš da ova izložba može da ti bude vid kustoskog projekta?

Darja: Pa nisam razmišljala o tome.

AP: Ja jesam (smeh). Nema veze, ja ću raditi izložbu ali tebe ću maltretirati, to će ti biti uslov za ispit (smeh). Šalim se naravno, ali planiram da te više uključim. Večeras ste me sve jako prijatno iznenadile što ste izašle sa tako inetresantnim predlozima za projekte koji svi imaju zajedničku temu, a bez ikakvog predhodnog dogovora. Mislim da će ta izložba biti dosta jaka, a vi ste tako mlade.

Olga: Pa ja ne znam da smo se unapred dogovarale da li bi sve ispalo ovako.

AP: Ali obzirom da se već četiri godine znate i da ste zajedno sazrevale kroz fotografiju, meni je to i logično. Mislim da ste zaslužile da imate zajedničku izložbu za peti rođendan Fabrike. Vi ste i prošle godine izlagale na grupnoj izložbi povod našeg četvrtog rođendana, pa bih volela da čujem vaše utiske o toj izložbi i nekoliko reči o vašim prošlogodišnjim projektima.

Olga: Ja sam fotografisala slučajnu arhitekturu. Aleksandra mi je dosta pomogla u tome. Ideja je bila da neke stvari koje inače pri fotografisanju smetaju, recimo bandere, mogu da se uklope i čine celinu sa nekom zgradom ili nekim drugim objektom. Zaista nisam očekivala takav ishod, ali kada sam videla svoje fotografije odštampane među ostalim fantastičnim fotografijama, bila sam zaista ponosna. Sve je bilo vrlo profesionalno odrađeno u sjajnom prostoru u Ciglani. Osećaj je zaista bio neverovatan. Ono što mi je ostavilo najveći utisak jesu komentari posetilaca: da je sve odradjeno na svetskom nivou, da je svaki projekat celina za sebe i da se vidi ličnost fotografa, a da sve zajedno jako dobro funkcioniše. Ta izložba je bila jedan veliki i značajan projekat za Fabriku, za Aleksandru i svakog od učesnika. Za mene veliki motiv da nastavim da radim još više. A sigurna sam da će izložba za peti rođendan biti još bolja.

AP: Meni inače za svaki projekat kažu, zašto toliko, nećeš moći da nadmašiš sledećim projektom, ali ja ne odustajem (smeh). Lenka, hoćeš li nam reći nešto o projektu koji si ti izlagala?

Lenka: Ja sam na toj izložbi izlagala portrete, koji inače najviše volim da radim, nastale nekako slučajno. Nisam ih planirala za izlaganje, donela sam ih na kritičku kao neku ideju, predlog nečega što bih volela da radim. Sada mi je drago što sam baš te portrete izložila. Odlično su se uklopili među ostalim radovima, a opet su bili drugačiji. Izložba je po mom mišljenju bila odlična i sveobuhvatna. Bili su prikazani projekti najrazličitijih tema i stilova.

AP: Meni je jako interesantno da ti, iako si jako mlada, na fotografijema imaš moje svetlo. Mada se ja zaista trudim da ne namećem svoj način rada i forsiram svakog da neguje sopstveni stil, ali prosto tvoj i moj pristup portretima su vrlo slični.

Lenka: Pa ja portrete zaista volim da radim. To je počelo sve naivno, eto fotkala sam drugarice, ali ubrzo sam shvatila da svetlo može da da jednu magiju portretu i učini ga nesvakidašnjim. Planiram da nastavim da radim u tom smeru.

 

Magija Lenkinog svetla

 

Viktoria: Ja za prošlogodišnju izložbu nisam planirala da radim akt. Samo sam rekla Aleksandri da bih volela da se oprobam u tome, ali da ne znam kako bih to odradila. Aleks je rekla, odlično, to radiš za izlobu. Ali ja nisam znala šta da radim! Ma samo nađi modela i probaj da odradiš bilo šta, rekla je. Tako je i bilo. I zaista prve fotke koje sam joj odnela bile su prihvaćene, a ja sam ih zamalo obrisala sa aparata. Ustvari nisam imala ideju kako to treba da uzgleda. Jako mi je drago što sam taj projekat izlagala, jer me žensko telo jako inspiriše. I ja, kao i Lenka, nastavljam u tom pravcu i ponovo ću izlagati aktove, naravno ipak drugačije od prošlogodišnjih.

AP: A kakav ti je bio osećaj kada si videla izrađene fotografije, s obzirom da su bile u velikom formatu?

Viktoria: Potpuno drugačiji utisak ostavljaju tako veliki formati. Fotografija za koju sam se pitala zašto je na izložbi uopšte, i to još u metarskom formatu, dobila je smisao tek kada sam je videla odštampanu.

Olga: Moram da kažem da se Viktoria uspaničila kad je Aleks rekla da će joj neke od fotografije biti metarske. Plašila se na šta će to da liči. A ispalo je sjajno.

AP: A sada da čujemo nešto o čuvenom Sandrinom projektu!

Sandra: Ja sam slučajno fotografisala paradu oficira…

Sve: Svake godine je slučajno fotografiše (smeh).

Sandra: Uvek se slučajno zedesim tog nekog septembra kad je promocija oficira. To je bila možda treća, jednu sam propustila za četiri godine. Sad čekam sledeću, naravno.

Volim to da fotografišem, volim vojsku, volim Srbiju. Deda mi je bio vojno lice. To me inspiriše i uživam dok fotkam, pogotovo što teleobjektivom mogu da uhvatim i neke detalje. Jako sam bila zadovoljna izložbom i fotografijama koje je Aleksandra izabrala, iako sam bila malo skeptična koje će izabrati jer mi je bilo jako stalo do tih fotografija. Ali onda je počela priča o opremanju i ispostavilo se da će imati zlatni ram! Nedelju dana sam se ubeđivala da će to sigurno biti super jer je Aleksandra rekla da idu u zlatni ram, ali sam zapravo živela u strahu sve dok ih konačno nisam videla. I stvarno su bile super! Evo sad čekam tatu, godinu dana, da mi te fotografije okači na zid. Mi u Fabrici to mnogo brže radimo (smeh).

Darja: Ja sam izlagala fotografije koje su bile deo mog drugog studentskog projekta, koji mi je najdraži i po mom mišljenju najbolji. Na fotografijama su bile napuštene fabrike i odlično su se uklopile u prostor u kom smo izlagale.

AP: Dobro, sada nam preostaje da spremamo novu izložbu na kojoj će svaka od vas predstaviti svoje viđenje žene. Devojke, hvala vam na ovoj divnoj večeri i na razgovoru. Jedva čekam da vidim vaše projekte za ovogodišnju izložbu!

 

Razgovor vodila Aleksadra Popović

 

Objavljeno: 03/09/2018

Ključne reči: , ,