Aleksandrom Popović: U susret petom rodjendanu Fabrike fotografa

Razgovaramo u atmosferi zaglušujućeg žamora toliko tipičnoj za Fabriku Fotografa.

JK: Danas smo svi već uveliko Fabrikanti, navikli da vikende provodimo družeći se međusobno i sa fotoaparatom. Ali, hajde da se vratimo unazad i setimo se kako je sve počelo.
AP: A počelo je…(smeh) u kafani (još smeha)..

JK: Kao i sve dobre stvari…
AP: Prve časove sam držala u kafiću i to su bili mikro obuke. Tri meseca smo imali časove u kaficu, i bili su vikend kursevi. Ujutru sam držala kurseve a uveče izlazila u taj isti kafić.

JK: Znači, nisi izlazila iz kafane (smeh)…
AP: Tih prvih par meseci sam živela u kafiću, a onda je jedan slučajno propušten poziv promenio sve. Javila mi se slučajno stara poznanica koja je, u stvari, htela da pozove neku drugu Aleksandru, ali smo iskoristile priliku da se ispričamo.
Rekla mi je tada da je nasla neki prostor i traži sa kim bi ga podelila. Odmah su mi se sklopile kockice. Bile smo u Jovanovoj ulici tih prvih šest meseci i onda, od septembra 2014. došle ovde, na Kosančićev Venac, gde smo i danas.

JK: Tebe sam upoznala na sedmonedeljnom kursu koji sam upisala tada u Fabrici. Znači, sa vikend kurseva, obuka se produžila na sedam nedelja, ali si mi i tada jasno napomenula da ne znaš kada će se taj kurs završiti.
AP: A, da, ne znam (smeh).. Nikad ne znam ni sada, kad su ovi intenzivni kursevi u toku, 4 nedelje po pravilu traju po bar pet nedelja, kao što je i taj sedmonedeljni samo jedna grupa završila u roku.
Ne svi, ali…

JK: Bez obzira što polaznici kreću u grupi, ti ipak pratiš indiviualni napredak svakog od njih?
AP: Da, zvuči neverovatno, ali svakog pratim. Iako izgleda da sam potpuno nezainteresovana, pratim rad svakog polaznika. Često se iznenade kada to shvate, jer uglavnom ostavljam utisak da je to sve neobavezno…

JK: Ali to i jeste lepo.. Ljudi to i vole. Svi oni, ili da kažem mi, (smeh) dođu u Fabriku razonode radi i iz želje da se pozabave svojim hobijem. Sigurno da ne žele strogi osećaj obaveze. Da li uočavaš razliku između ljudi koji su dolazili pre četiri godine i onih koji dolaze sada?
AP: Ima onih koji su dolazili u kafić, a još uvek su tu! Vratili su se, ili nisu ni odlazili.
Dolaze različiti ljudi. Dosta zavisi od perioda, od kampanje koju uradimo. Igramo se sa tim. U jednom trenutku smo shvatili da dolaze samo žene. Do dva muškarca po grupi je maksimum. Onda smo uradili kampanju za muškarce, i uspeli da izjednačimo njihov broj sa brojem žena u grupi.
Najveće iznenađenje bilo je na početku ove godine kada smo upisali kompletno mušku grupu! Bez kampanje!

JK: Ničim izazvani! (smeh)
AP: Da, došli su jer im je to bila novogodišnja odluka!

JK: Do Fabrike ljudi dolaze i po preporuci…
AP: Da, sad nismo ni imali kampanju, a grupe su pune. Svi koji dodju u Fabriku, posle dovedu još nekoga! Malo ko da je došao a da se nije već raspitao i dobio preporuku. Onda mi se pozovu na ljude koji i po nekoliko godina nisu bili u Fabrici…

JK: Ali je zaista fascinanto da, ko je jednom došao, teško odlazi!
AP: O da! Sad već ulazimo i u problem sa terminima. Radnima danima je sve popodne, posle radnog vremena, a vikendom je gotovo nemoguće toliki broj ljudi smestiti.

JK: Ti si unapredila i vrste obuke. Sada je sve dosta dinamičnije..
AP: Osoba sam kojoj sve brzo dosadi i koja uvek traži nove izazove, i uvek razrađujem pet koraka unapred. Sad smo krenuli sa intenzivnim kursevima koji su se pokazali kao odlični. Zadovoljna sam rezultatima i fotografijama koje mi učenici donose!
Krenuli smo sa internet kursevima. A radimo na edukaciji tima.
I još novina spremamo i od petog rođendana fabrike, ali o tome kad dođe vreme.

JK: Sama si osmislila Fabriku, ali voliš da okupiš kvalitetne ljude oko sebe. Čini mi se da, kad primetiš da je neko u Fabrici dosta napredovao, ti mu pružiš priliku još više da poradi na tome! U svom timu imaš ljude koji su, nekada davno, bili učenici u Fabrici.
AP: Ljudi odu, vrate se, naprave pauzu, pa su opet sa nama.. i uvek su dobrodošli! Jednom kad postaneš fabrikant, to i ostaneš. Često me pitaju zašto za asistente ne uzmem kolege koje su diplomirali fotografiju, a ja sam uporna sa tim da moj tim čine oni koji su prošli moju obuku, za koje znam koliko znaju. Oni me onda, kao po pravilu, iznenade jer pokažu da mogu i mnogo više.

JK: Grupe su uvek pune. Malopre si mi spomenula i dodatne termine.. Koliko je ljudi prošlo kroz Fabriku? Jel’ brojiš?
AP: Za četvrti rođendan smo brojali, bilo ih je preko 1.300. Od tada još mnogo njih. Brojaćemo za peti (smeh).

JK: Svaki nivo kursa završava se izložbom! Sećam se, ja sam bila ushićena. Meni je to bila prva izložba! Kako ljudi reaguju?
AP: Ljudi su različiti. Većina se raduje i oduševi, ali ima i onih koji to gledaju kroz novac, voleli bi laku zaradu. A ove naše izložbe ne donose novac.
Dosta mi znače pohvale kolega i publike, a znači mi i koliko ljudi posle izložbi dođe u Fabriku. To je najbolji pokazatelj te izložbe.

JK: Fabrika je sa izložbama već obeležila nekoliko gradskih galerija…
AP: Ovo su tek počeci, prošle godine smo izlagali u Božidarcu u okviru Beogrdskog meseca fotografije, a potom i u Ciglani povodom četvrtog rođendana Fabrike. Male izložbe posle završenih kurseva imamo na kraju skoro svakog meseca.

JK: Posebno je posećena i primećena bila izložba u Ciglani!
AP: Tu izložbu je videlo mnogo ljudi, više od 500 ih je bilo na otvaranju.

JK: To je bio događaaj na nivou Grada koji je uveliko prevazišao kurs fotografije.
AP: Jeste, malo smo šokirali ljude. Jer, osim Dejana Kostića i mene, svih 47 izlagača su amateri. Svi su pre godinu ili dve uzeli prvi put aparat u ruke. A sada se već ozbiljno bave fotografijom.

JK: Gde su ti tvoji učenici sada? Šta su sve, na polju fotografije, postigli?
AP: Uh, ima učenika koji su otvorili sopstvene studije, ozbiljno se bave modnom fotografijom. Kao, na primer, Danilo Mataruga, jedan od prvih đaka Fabrike. Kada je došao nije znao ništa o fotografiji, a sada ozbiljne kampanje radi i oduševljena sam njegovim modnim fotografijama.
Ima učenika koji su već imali znanje o fotografiji, unapredili ga pa rade u medijima, kao fotoreporteri… Ima onih koji su odavde otišli na studije fotografije..

JK: …ima ih koji su radili na brodu…
AP: Na brodu je dosta ljudi. Svi koji su dobili diplomu Fabrike i preporuku od mene, svi su prošli dalje. U narednom periodu, iz tog razloga, uvodimo i posebnu obuku za fotografiju na brodu. Danilo i ja ćemo je voditi. Danilo je dve godine proveo radeći kao fotograf na brodu.

JK: Oni koji završe intenzivni nastavljaju dalje.
AP: Na viši kurs koji traje pet meseci. Ali tih pet meseci nema kraja (smeh). Tada se ozbiljno napreduje. Gotovo da radimo individualno, sa nekima sam strožija!

JK: Kad krene proleće, Kosančićev Venac biva preplavljen entuzijastima sa foto aparatima! Ti imaš opciju čak i za ljude koji nemaju profesionalne aparate, da mogu da nauče mnogo o fotografiji.
AP: Potrudili smo se, prva ulaganja su bila u opremu. A imali smo i podršku ReFoto-a koji je, još na početku, prepoznao potencijal i nekoliko aparata su nam oni ustupili.
Sada imamo šest aparata i svi koji žele, osnovni kurs mogu da završe radeći sa našom opremom.

JK: Pa posle, kao po pravilu, kupe svoj aoarat…
AP: Većina posle kupi svoj..

JK: Na višem kursu postoji i ozbiljnija oprema, studijska rasveta…
AP: Oprema koju imamo nije vrhunskog kvaliteta ali je savršena za studente i odlično služi za učenje!

JK: Tokom poslednje godine posebno si se posvetila fotografiji za decu…
AP: Od samog početka Fabrike sam radila sa decom. Čak sam i pre Fabrike, pri Kancelariji za mlade, radila sa decom. Obožavam sa njima da radim. Kreativni su i sa njima nije potrebno raditi kadar. Ono što odraslima ponoviš deset puta, deca odmah usvoje, odmah vide.
To mi je najveće uživanje. Petra, Petra i Kruna, već devojke, bile su mi prve male učenice.

JK: čaroban je prizor kada Fabriku ispune klinci!
AP: U prošloj godini sa stvorila tim koji može da radi sa decom. To je jako važno jer često ne znaju za strah. Penju se na drveće, ograde, hodaju po ivici.. o tome vodimo dosta računa.

JK: Kada krenu da rade, osnovnu opremu imaju, ali ti organizuješ i sadržaj. Organizuješ im modele i daješ im zadatke.
AP: Da, nikada nema samo škljocanja po Kosančićevom Vencu. Pratim vremensku prognozu i njoj prilagođavam plan i program (smeh). U januaru i februaru, dosta novih ljudi, krenulo je više od 25 ljudi na viši kurs i još svi oni koji su inače u Fabrici. Napolju strašno hladno, a u Fabrici preko 50 ljudi u jednom trenutku. I, svi su fotkali! Na svakom koraku, u ovih 70m2 svi su fotkali. I svi su se odlično zabavljali. Na neki način i zastrašujuće!

JK: Šta si napravila od ljudi..
AP: (smeh) šta sam napravila od njih … u realnom životu, svi bi se sigurno pobunili, ali kod mene ne. I, što je zanimljivo, vrlo interesantnih fotografija je bilo posle na kritičkoj radionici!
JK: Kritičke radionice su specijalitet Fabrike. I oni koji ne stignu na čas vikendom, obavezno dođu na kritičku. Šta im to tamo radiš?
AP: Na kritičkoj radionici komentarišemo fotografije. Putujemo kroz fotografije! Moji učenici dosta putuju, uostalom i dođu da bi naučili da fotografišu na tim putovanjima, i sada, posle toliko vremena, svi oni koji su u Fabrici dolaze uz najavu!
Desi se da dodje i više od 20 ljudi bez fotografija jer žele da vide šta su drugi doneli, a posle, standardno, druženje nastavljamo na piću!
Fotografija i Fabrika nas sve povezuje i spaja.

JK: Plašiš li se sada da će ljui masovno dolaziti na kritičke da i oni vide te fotografije?AP: a i to ćemo im omogućiti!Za one koji žele samo da čuju kritiku svog rada, moći će da dobiju i samo to mišljenje.

JK: Ljudi su se sprijateljili u Fabrici, druže se i nakon vikenda, izlaze zajedno…
AP: Dosta prijateljstava je u Fabrici, ljude fotografija spaja i na to sam ponosna! Pored fotografija đaka, to prijateljstvo smatram najvećim uspehom. To su kvalitetni ljudi i odlične konekcije između njih.

JK: Kakvi su planovi za peti, a kakvi posle petog rodjendana? Kako ti vidiš Fabriku?
AP: ..u stalnoj promeni.. volela bih da postane neki vid kulturnog centra. Sad je već institucija na neki način, a volela bih to i da uozbiljim i podignem na viši nivo! Radimo aktivno na sajtu, uvodimo blog kako bi ljudi mogli da vide bar deo fotografija koje mi vidimo na kritičkim radionicama!
U planu je i Galerija…