Obožavam da šetam okolo noseći aparat i beležeći momente nečijih priča. Dugo sam to radila instiktivno, samouko. Želela sam da proučim bazična pravila, naučim kako pravilno postaviti kadar, kako koristiti taj DSLR aparat… Ali nikada nisam nalazila vremena. I tako jedno destak godina. Dok me neko nije pažljivo saslušao i to zapravo čuo, zapamtio. I pojavio se, pre skoro dve godine, na rođendanskoj proslavi, sa vaučerom za kurs u Fabrici Fotografa. Najbolji rođendanski poklon IKADA!!!

U Fabriku sam zakoračila početkom decembra 2015. godine. Kažu ljudi bili su to ledeni dani. Nisam ih osetila. U crvenom kaputiću, bez rukavica, zajedno sa genijalnim ljudima iz grupe, lutala sam po Kosančiću, Knezu, Keju, Dorćolu, ma svuda! Hladnoću sam osećala onog trenutka kada sam Aleksandri, našoj opasnoj Učiteljici, morala vratiti aparat. Tada su mi se kočili prsti od hladnoće, bolele noge od šetanja, ma ništa nije bilo kako treba. Naučila sam toliko toga novog: merenje svetla, fokus, ekspozicija, blenda, kadar, modeli, kako da zaustavim nepoznate ljude na ulici uz osmeh i pitanje: „Mogu li da Vas fotografišem?“ I tako sedam nedelja. Period inkubacije za virus zvan Fabrika Fotografa. Kada ga jednom „zakačite“ ostanete inficirani do kraja života. Ali i infektivni. Širite ga među svoje poznanike i prijatelje. I dovodite nove ljude u Fabriku, mlade, stare, umetnike, naučnike, inženjere, bankare…

Fabrika je postala moje utočište, koje se snažno suprotstavlja sivilu zdravstva i prosvete u kojima radim. Pomaže mi da razmišljamdrugačije, da vidim priče koje drugi ne vide. Da vidim emocije i uhvatim ih, u trenutku, da poklonim ljudima sreću koje nisu bili svesni. Takođe, bez Fabrike ne mogu. Često otputujem negde, pritisnu obaveze na poslu. Ali baš kada je pritisak najveći, odem u Fabriku. Vidim staru ekipu, upoznam novu, napunim baterijie i mogu u novi dan. I tako skoro dve godine. I tako, nadam se, još dugo…

Biljana Đurić „Doktorka“, Doktor medicine, asistent na Medicinskom Fakultetu Univerziteta u Beogradu