Igor Čoko – “Karaburma, moj Geto”

Po drugi put, u Fabrici je u subotu predavanje održao Igor Čoko. Socijalni antropolog  po obrazovanju, Igor je dobitnik mnogobrojnih nagrada na polju fotografije. Poslednja od njih koju nam je pomenuo je Press Photo Srbija za 2017. godinu u kategoriji “Život reportaža“. Autor je tri knjige fotografija i urednik je digitalnog magazina Grain za uličnu i dokumentarnu fotografiju.

Fabrikantima je premijerno prikazao nagrađenu seriju svojih fotografija Karaburma,  Moj Geto, koje će biti izložene i u okiru BFM – Beogradskog meseca fotografije na izložbi 18. Aprila u galeriji Eurocentar.

Igor je priču započeo objašnjavajući pojam i osnovne principe ulične fotografije iz sopstvenog bogatog iskustva.

IČ: Ulica  kao prostor daje veliku mogućnost izražavanja u uličnoj, dokumentarnoj, eksperimentalnoj fotografiji ali je i paravan za izlaske van okvira kompozicije. Nije samo poneta izaći na ulicu sa fotoaparatom u ruci i biti ulični fotograf. Slikate čoveka kako ide ulicom ili stoji i vi ste sada ulični fotograf. Uglavnom je potrebno prikazati ulične detalje, život i estetiku ulice. Ulica iznad svega nudi da uđete u jednu socijalnu priču jer se na njoj, na vrlo otvoren način, bez rukavica, sukobljavaju relanosti.

U smislu kompozicije, ulica dozvoljava slobodu greške. Svaka ulica nosi sopstvenu dinamiku, uvek imate elemente koji se dogode u trenutku, narušavaju celinu koju ste zamislili…A vi te slučajne greške pretvorite u detalj koji može da nosi fotografiju. Bilo da je to nečija ruka koja je uletela, pola nečijeg lika koji nije deo scene, često taj element ume da napravi taj, u žargonu prljavi detalj …

Pričao nam je i kako je tekao rad na konkretnoj seriji fotografija.

IČ: Karaburma, Moj Geto je serijal fotografija rađen pet godina. Naravno, uz momente kada se zasitite priče, pa napravite odmak da se slegne to što imate urađeno u međuvremenu. Ako radite konkretnu priču, zamišljeni dokument, morate non – stop da budete prisutni u priči i kad ne fotografišete. Da je analizirate, da prolazite kroz dotadašnji tok, da vidite kuda priča vodi – da li u pravcu koji ste zamislili, ili vam nudi neke druge perspektive.

Karaburma, Moj Geto je istraživanje kraja u kome živim i onoga šta se dešava na ulici. Karaburmu zovu Mala Kolumbija i Beogradski Bronks. To je deo grada u kome se, na jedan vrlo transparentan način, susreću običan život iz komšiluka i život koji nosi noć. Ta tamna strana, u koju nije baš pametno zalaziti, u svakodnevnom životu ostavlja svoje tragove prisutnosti na zidovima.

Pokušao sam da kroz fotografiju napravim dinamičnu priču svakodnevnice  kraja kroz koji prolazim svakodnevno, a koji je na tri kilometra od centra. Fotografije su uglavnom  spontane i neposredne, a poenta svih fotografija je da vi, kao fotografi, ne intervenišete ni na koji način, da zadržite autentičnost trenutka.

Suštinaovakve priče je naracija. Nije bitno zabeležiti detalj kako čovek ide ulicom, to može svako. Poenta je ispričati priču, poruka koju ona nosi. I, naravno, morate imati sreće. U pitanju su uvek oni trenuci kada  morate da brzo odreagujete.

Predavanje se, spontano, pretovrilo u razgovor sa Igorom, a fabrikanti su za njega imali dosta pitanja.

FF: Zašto su vam fotografije sve crno-bele?

IČ: Nisu sve crno-bele. Karaburma je monohromna serija zato što je estetskim neutralisanjem boja, emocija došla u prvi plan, ekspresija izraza kroz kontraste, kroz senke, kroz igru detalja… Neutralisanjem boja  stavljate fokus na priču. U startu se, sama od sebe, ova serija nametnula kao monohromna.

Jako je bitno da se, radeći ovakve vrste angažovanih priča, postavite tako da nemate barijere, strah ni predrasude.

Morate biti oprezni, a da što bliže priđete priči. Robert Cappa je rekao da ako fotografija nije dobra, onda niste bili dovoljno blizu. Morate da budete u fotografiji, da promišljate subjekte, da razmišljate o priči koju radite, da se transformišete u nju. Jedan vrlo čudan osećaj. Da, iz svakodnevne realnosti prolazite u nešto što je predmet vašeg istraživanja, nešto što tada mnogo dublje i sažetije vidite i osetite. U fotografiji ima mnogo interakcije, puno momentata korespondira jedan sa drugim kroz fotografiju.

FF: Da li se oni bune kada ih fotografišete? Imate li neprijantih iskustava?

IČ: Postoje ljudi koji ne želeda se fotografišu i vi tu nemate šta dalje da tražite. Ne možete ništa na silu. Sa svima koje sam fotografisao u ovom serijalu je postojala komunikacija. Kroz priču s ljudima,često  postoje momenti kada kažu da ih ne fotografišem ili sam procenim da nije momenat da napravim fotografiju.Poenta i jeste da ostvarite što više komunikacije sa ljudima. Zabluda je da ako pričate s njima, narušavate trenutak. To je loša predrasuda. U razgovoru s ljudima dobijate mnogo bolju podlogu za fotografiju. Uvek je dobro popričati s ljudima, podeliti neko iskustvo. Desilo mi se više puta da se zapričamo i na kraju ni ne uradim fotografiju.

 Imate momente i kad ego poludi kad dobijete dobru fotografiju, ali etika je tu na prvom mestu. Ne dovodite sebe u situaciju da zbog jednog snimka, koliko god on bio dobar, rušite integritet nečije ličnosti. Vratiće se na drugom mestu, uvek će se ponoviti, karma je to. Samo igrajte otvoreno, bez manipulacija, bez režiranja, sama će se priča izrežirati.

FF: Da li ste fotografisali u boji pa onda prebacivali u crno – bele?

IČ: Dosta fotografije iz ove serije sam radio mobilnim telefonom Huawei P9 koji u sebi ima crno-belu kameru, a neke su konvertovane. Koristim i Fuji X100, a neke fotografije sam radio i Canon Mark 5d-om, neke i Iphone-om.

FF: Ove fotografije ste radili telefonom?

IČ: Neke od njih da! Nema prepreka. Nije vam bitan uređaj kojim fotografišete. Sve što hvata svetlo može da napravi dobru fotografiju. Nemojte da vas to ograničava u radu. Najbolja je kamera ona koju imate trenutno pored sebe. I moja praksa je da uglavnom fotografišem fiksnim objektivom. Ako imam širokougaoni objektiv, onda koristim najširi ugao. Zoom objektiv na ulici vas udaljava od priče. Vi se tada sakrivate iza velikog raspona i ne osećate trenutak.