Marija Trkulja: “Sneško, snovi i modni editorijali”

“Marija je u grupi onih Fabrikanata koje sam najviše “terorisala”. Svaki put kada bi ušetala u Fabriku onako ponosna, sasekla sam je. Nervirala sam je, tražila “dlaku u jajetu”. I vredelo je. Sada uživam u svakom njenom kadru.”

Aleksandra Popović

Fabiku fotografa, između ostalog, kvalitetnom čini i različitost ljudi koje okuplja, od farmaceuta, arhitektata, doktora, ekonomista, pa sve do dizajnera.
Naša današnja sagovornica je Marija Trkulja, modni dizajner, kreativac i idejni tvorac nekoliko likovnih radionica. Nakon što je završila Višu tehničku tekstilnu školu, smer dizajn za tekstil i odeću, radila je kao dizajner i kreativni direktor za Belgrade Workshop, a takođe je osnivač i predavač u Maloj likovnoj radionici Marije Trkulje. Trenutnu strast predstavlja joj dizajn i izrada minijaturnih figura balerina. Kroz razgovor se prisećamo vremena kada je po prvi put došla u Fabriku.

MT: Upoznala sam Aleksandu (Popović, osnivača Fabrike Fotografa) na jednom događaju, fotkala ga je sa Fabrikantima i zvala me je da budem model, ali ja sam želela da naučim nešto više o fotografiji.

JK: Da li si fotografisala pre toga?
MT: Ma ne, bavila sam se modnim dizajnom i zbog posla mi je bilo potrebno da ne moram za svaku haljinu da zovem fotografa, da čekam fotografije, da to sve uvek kasni. Odlučila sam da ja to presečem. Razmišljala sam da, ako znam da crtam, valjda ću imati i bar neki osećaj za fotografiju.
I stvarno, nisam imala ni ideju da ću se baviti fotografijom. Pre Fabrike, nisam fotoaparat ni uzimala u ruke. Uvek sam bila spremna da budem model ali ne i ja da fotkam.

JK: Šta je prelomilo da kreneš na obuku?
MT: Aleksandra mi je samo rekla ’Dođi’! To mi je bilo tako lako, rasterećeno… dopalo mi se!

JK: Krenula si na sedmonedeljni kurs, od nule?
MT: Da, odmah nas je poslala napolje da radimo!

JK: Jesi li bila štreber? (smeh)
MT: Mnogo mi je zančio svaki čas. I bila sam zadovoljna! Nije bilo teoretisanja o fotografiji, ni pokušaja da nas postave u bilo kakve kalupe! Čista sloboda da formiraš i iskažeš svoj stil. Dobro, pravila koja postoje smo morali da poštujemo (smeh).

JK: Radili ste zajedno, u manjim grupama?
MT: Da. Taj rad u grupama mi se mnogo dopao jer ljudi mnogo uče jedni od drugih.

JK: Prepušteni ste jedni drugima i ukrštate razmišljanja…
MT: Da, a mi smo dosta i eksperimentisali.

JK: Dok ne dođete do kritičke radionice! Šta se onda dešavalo?
MT: Bili smo podrška jedni drugima. A da, na kritičkim radionicama sam se ja svađala, uvek pitala ’zašto?’, branila druge… iz želje da naučimo svi što više.

JK: U jednom periodu ti si bila i zaštitni znak Fabrike, sa tvojom divnom vatrenom kosom, svi su želeli da te fotografišu!
MT: A to je zato što ja u Fabriku dolazim uvek našminkana. Svesna sam da su tu ljudi sa fotoaparatima (smeh). Često sam bila model i uvek sam rada da izađem kolegama u susret i ispoziram kad treba.

JK: Posle koliko vremena si se osetila sposobnom da stvaraš modne fotografije za posao?
MT: Nakon osnovnog, upisala sam viši kurs, kupila fotoaparat i uradila prvi set fotografija sa svojim modelima. Bila sam uplašena te kritičke, ali zadovoljna kako je to sve ispalo.

JK: Šta se tu izdešavalo?
MT: Uradila sam taj svoj prvi samostalni photosession, donela fotke i pohvalila se kolegama. Aleksandra je to čula, a nije trebalo! (smeh)

JK: Ponosno si hvalila svoje fotke…
MT: Da, a ona je došla i rekla: ’Sad ćemo da vidimo!’ i ….unakazila me! (smeh) Ali, nisam se dala, tu je proradio moj inat, samopouzdanje mi je naglo skočilo! Aleksandra je bila sve u pravu što je rekla. Nije me mazila, ali sam kritiku prihvatila. Ubuduće sam nastojala da te stvari ispravljam.

JK: Bila je realna kritika?
MT: Potpuno realna. Prihavtila sam kritiku i znala kako da radim. Mada, i dalje imam strah kad dolazima na kritičke i kada donosim fotografije. Sad sam oprezna i vrlo dobro biram fotografije!

JK: Da li viši kurs može da se završi?
MT: Ne može, mi smo svi članovi! Družimo se, i mnogo vremena provedemo zajedno.

JK: To su ta prijateljstva, izlasci, druženja…
MT: Kad preživimo te kritičke, nemamo problem sa sujetom, i ta ljubav prema fotografiji nas sve poveže. To su ljudi koji imaju različita interesovanja i bave se najrazličitijim poslovima…ta ljubav prema fotografiji spaja ljude!

JK: Da li si razmišljala, osim posla za koji ti je zatrebala, zašto te je fotografija toliko okupirala?
MT: Jesam! Jednostavno se u trenutku vidi rezultat tvog rada. Ne moraš da čekaš da se izvede pa da vidiš kakvo je. A ovde je sve odmah tu! Raterećujuće je, kreativan si, a rezultat je tu ispred tebe. Ispuni te vrlo brzo!

JK: Izlagala si na više izložbi. Počev od male.. da li se nje sećaš?
MT: Samo sam upala, bila je gužva, videla sam svoje fotografije, dobila diplomu i morala da idem dalje…ali je zato izložba u Božidarcu bila mnogo ozbiljnija!

JK: Tamo si izlagala Sneška Belića! Kako si došla na ideju za taj projekat?
MT: Taj projekat je nastao spontano. Pao je prvi sneg, prilično kasno smo izašli napolje da prošetamo. Sva deca su već bila u kućama, a nije još uvek bilo toliko hladno. Sve te dečije skulpture od snega ostale su napolju, same! Dece nije bilo nigde. Nije bilo Sneška koji nije lagano već krenuo da se topi, krivi, gubi formu… Izgledali su po malo tužno i nekako strašno u isto vreme.

JK: Uradila si projekat u dahu (smeh)
MT: Uglavnom sam ih sve fotkala taj isti dan.

JK: A onda je trebalo odabrati neke od tih fotografija za izložbu. Koliko se sećam, bila si užasnuta jednim Sneškom!!!
MT: Birali smo fotografije da se uklope. Aleksandra je izabrala četiri od čega baš jednog koji mi se nije dopao! Bio je štreber, upeglan, svi su pazili na njega. Sećam se i kako sam ga fotografisala. Bio je ispod prozora zgrade gde je u prizemlju živela porodica sa decom pa su pazili svog Sneška. Oni su me i videli kad sam ga fotografisala, popričalo smo. On mi je bio najmanje interesantan od svih.

JK:…on je imao dom, ostali su bili siročići…
MT: Da, ovi su bili zaboravljeni, a o njemu su brinuli. Zato sam se pobunila, ali sam, na kraju, prihvatila njen izbor.

JK: Pred samu proslavu rođendana Fabrike sve si nas iznenadila odličnim projektom nastalim preko noći, kada Snovi inače i nastaju.
MT: Slučajno mi ispadnu projekti. Ti misliš razbijaš glavu šta ćeš da uradiš… I onda samo klikne. Otišla sam na more, bili smo blizu tako divne plaže. Ona je bila kao predeo iz mojih snova. Razmišljala sam nekoliko dana šta ja tu treba da radim, i onda mi je sinulo da su to snovi i da tako i treba da izgleda. Ali sam projekat je slučajno ispao zato što smo se moj Ivan i ja igrali merenja svetla noću. Ustvari, ja sam ga učila kako da meri svetlo. Skupljali smo svetlost od mesečine i radili smo noćnu fotografiju.

JK: To je bila obuka u stvari, bila si učiteljica (smeh)
MT: Hahaha da, obučavala sam Ivana, i u želji da mu pokažem efekte i kako ti to možeš mnogo da osvetliš… i to ispade u stvari kadar iz mog sna!

JK: Prepoznala jedan kadar i nastavila da razrađuješ?
MT: Baš tako… pet narednih dana je bilo prelepe mesečine i za to vreme sam odradila sve što sam želela.

JK: Na letovanju si zamenila dan za noć? (smeh)
MT: Na letovanju sa dečkom (smeh). Plaža nam je bila jako blizu, kompletno odmaralište je bilo iz ’60-ih, imalo je tu neku patinu i delovalo kao neki san. Mnogo je lepo bilo.

JK: Tako nekako po malo slučajno, pretočila si letovanje u san… Uglavnom kada radimo noćnu fotografiju svi se maksimalno trudimo da te fotografije budu što oštrije. Pokušavamo da, iz tog nedostatka svetla, izvučemo maksimum, da sve bude kristalno čisto, a ti si uradila baš suprotno!
MT: Da, to je za mene bio efekat sna. Sna se uvek sećamo kroz maglu. Nikada se tih slika ne sećaš kao jasnih i konkretnih. Sve je kao kad trljaš oči dok se budiš pa ti je sve maglovito. Što i jeste bila moja ideja. To sećanje na snove koje često sanjam. Na moru, na tim lepim plažama…

JK: I ne sećaš ih se u potpunosti nego u segementima…
MT: Baš tako. Upravo te segmente svojih snova, lepa sećanja na te snove sam prenela na fotografiju.

JK: Neke od fotografija izgledaju prilično suicidno!
MT: Takvi su snovi, zar ne? Malo je lepo, ali ima i strašnih momenata.

JK: Ali nikada ne možeš da nastradaš…da li nam to poručuješ?
MT: E, da, to je zapravo to!

JK: Kada ih gledaš u celini, fotografije se zaista oslanjaju na san. Ali kad bih posmatrala pojedinačno, noge, dole je litica, bezdan…ne znaš šta tu sve još može da se desi…
MT: To i jeste kombinacija svega što proživim u snovima. Veliku pažnju obraćam na snove. Dosta toga proživim kroz snove. Imam te snove gde skačem, padam, letim i taj deo sam upravo želela da prenesem. U snovima svašta može da se desi, i uvek je pitanje šta će biti sledeće…

JK: Da, dinamično je, nema konkretnog odgovora.. kad se probudiš ne moraš sve znati, kao isečci iz filma!
MT: Tako ih i ja vidim. Ako bi imali mogućnost automatskog prenošenja snova na filmsku traku, ove fotografije bi bili pojedinačni frejmovi takvog filma.

JK: Kako doživljavaš SAN sad kada ga gledaš?
MT: Vezana sam za SAN. Te fotografije su intimne, koliko je intimno zadiranje u sopstvenu podsvest. Svaka od njih, kao i ceo projekat, ostavlja prostor za različita tumačenja, baš kao što i snovi čine. Sebično čuvam ceo projekat u svom stanu.

Projekat “Snovi”

JK: Stvarno? Prijatelji nisu razgrabili fotografije nakon izložbe?
MT: Ne, ni jednu nisam poklonila! Stoje na belim zidovima u belim ramovima

JK: Stalno otvorena postavka!
MT: U mom stanu je stalno otvorena izložba. Lično sam doživela taj projekat i volim da gledam te fotografije. Obično nije tako. Šta god da radim posle nekog vremena postanem malo kritična prema tome, malo se mrštim, shvatim da je nešto moglo da se uradi bolje ili drugačije…

JK: Imaš uvek neke zamerke za svoj rad.
MT: Da, vođen iskustvom i nečim novim što si naučio to ti prosto dolazi samo od sebe. Ali ovde nemam prostora za to. Verovatno zato što je on toliko spontan i istinit.

JK: Da li planiraš nastavak tog projekta?
MT: Ne, ali možda se desi…

Razgovor vodila Jelena Kasavica