Nikola Milošević “Attention please!”

Nikola Milošević je dvadesetjednogodišnji student informacionih tehnologija koji se podjednako dobro snalazi i u svetu digitalne fotografije.

Posle više od dve godine provedene u Fabrici fotografa, u druženju i učenju, Nikola mi je, u jednom trenutku, sećam se, rekao da ima ideju za projekat, kako će bebu da šeta gradom i da je fotografiše. Smejali smo se zajedno zamišljajući te prizore, a danas sedimo i razgovaramo o projektu koji je iz te ideje proizašao.

NM: Projekat “Attention please!” vas moli za malo pažnje! A ja vas pitam šta je to čemu težite? Da li je to dobar posao, obrazovanje ili ispunjen pasoš?

JK: To nas pitaš uz pomoć bebe?

NM: Privlačim vam pažnju neočekivanim pojavljivanjem bebe na mestima koja na neki način pokazuju njenu budućnost. Vidite bebu? Mali, ali najupadljiviji deo fotografije. Pitate se zašto je beba tako mala? To je jedan život, atom univerzuma i centar svog univerzuma.

JK: Hajde da se vratimo na početak, na ideju…

NM: Na ideju o izradi projekta sam došao sasvim spontano. Jedino što sam na samom početku znao jeste da mi treba beba i nešto drugačije.

JK: A onda su krenula da se nižu pitanja…

NM: Da! Šta to može da bude drugačije sa bebom? Sama beba u gradu?

Moram da priznam da koliko god izgleda da slatko i veselo na fotografijama, bila je vrlo zahtevna, tražeći pauzu za topli obrok, osveženje, pa čak i popodnevnu dremku… (smeh)

JK: Sigurna sam da je bilo i zabavnih trenutaka! Šta ti je, tokom rada na projektu, bio najveći izazov?

NM: Fotografiju iz supermarketa je možda bilo najteže uraditi. Bilo je puno izazova: pobeći od zaposlenih, sačekati sa zahtevnim modelom da se ostali kupci sklone iz kadra, održati ravnotežu kolica kako model ne bi pao…

Još jedna zanimljiva scena je bila kada sam zamolio vozača bagera da nam pozajmi svoj bager za kadar. Bilo mu je toliko simpatično da nas je kroz smeh pustio, dok su prolaznici gledali, odmahivali glavama, čudili se, fotografisali nas. Neki su se čak i krstili.

*“Moja beba” je zapravo beba mojih dobrih prijatelja. Siguran sam da je to zapravo razlog zbog kog su imali poverenja da je ostave na sigurnom sa mnom… u bageru…*

JK: Uvek si imao pomoć tokom rada na projektu?

NM: Iako je jedino beba vidljiva na fotogafijama, iza svake od fotografija stoji nekoliko ljudi koji su tu ali se ne vide, kao i u životu. Uvek imamo nekoliko ljudi “iz senke” koji su uz nas, pružaju nam bezuslovnu podršku i ohrabruju nas kada pokleknemo.

JK: Da ne bude zabune, otkrij nam čija je beba?

NM: “Moja beba” je zapravo beba mojih dobrih prijatelja. Siguran sam da je to zapravo razlog zbog kog su imali poverenja da je ostave na sigurnom sa mnom… u bageru… (smeh)

JK: Dobro, prijatelji su imali poverenja, a zašto si ti baš izabrao bebu?

NM: Zašto beba? Beba predstavlja jedan mlad, novi život, dok okruženje predstavlja, na neki nacin, njenu budućnost.

JK: Da li je to uticalo i na tvoj odabir prostora u koji ćeš postaviti bebu?

NM: Prostor je biran upravo po tome šta je potencijalno njena budućnost. Ono čemu težimo. Na svakoj fotografiji iz serijala ima nešto što označava sve ono što čini život odrasle osobe.

“Attention please!”, pojekat koji je izložen na grupnoj izložbi Fabrike Fotografa

Nisam mogla da odolim a da sa Nikolom ne porazgovaram još jednom. Ovog puta o tome kako je počeo da se zanima za fotografiju, o susretu sa Fabrikom Fotografa i učenju, pa sve do toga kako mu to što je naučio danas koristi.

JK: Da li se sećaš vremena kada si krenuo u Fabriku? Treba li to uopšte i da te pitam? (smeh)

NM: O da, bilo je to pre dve godine kada sam hteo da naučim kako da napravim dobru fotografiju onoga što vidim.

JK: A sam si pronašao Fabriku?

NM: Tražio sam po netu gde bih mogao da naučim nešto više. Onda sam posustao jer, koliko god da sam istraživao, nisam imao fotoaparat, a to je bio svuda jedan od uslova. Jedna drugarica je već bila u Fabrici. Gledao sam kako ona fotka po školi i to mi je bilo zanimljivo. Nekoliko meseci kasnije sam je pitao za preporuku i ona mi je tada rekla za Fabriku. I onda sam sklopio kockice! Drugarica koja ih je preporučila je bila baš zadovoljna, a oni imaju aparat sa kojim mogu da radim.

JK: To je bilo to (smeh), krenuo si na početni sedmoedeljni kurs?

NM: Da. Želja mi je bila da naučim da fotografišem po gradu i kad otputujem negde.

JK: Da li si koristio fabrikin aparat tokom celog osnovnog kursa?

NM: Tokom osnovnog i delom tokom višeg kursa. Posle nekih šest meseci sam kupio aparat.

JK: Nisi imao nikakvih predznanja o aparatima?

NM: Neee, samo sam, klinački, skupljao pare da kupim neki “dobar” aparat i uzeo nekog naprednijeg “idiota”.

JK: Da li si sa njim radio u Fabrici?

NM: Ma neee… (smeh)

JK: Kako je onda izgledao početak rada sa toliko drugačijom opremom?

NM: Bilo je užasno (smeh)! U početku nisam mogao da pohvatam sta je blenda, ISO , ekspozicija… do četvrte nedelje nisam mogao da ukapiram kako da spojim sve to u jedno!

JK: Ti prvi su i najteži časovi…

NM: Bilo je dosta naporno zato što se na početku uči mnogo novih stvari. Treba da namestim da mi ekspozicija bude dobra, ni premala ni previsoka, da ne gori slika, da merim svetlo. To je bilo, u početku, baš traumatično iskustvo! (smeh)

JK: To smo svi prošli, pola sata podešavanja parametara za samo jedan klik.

NM: Da, trajalo je! (smeh)

JK: Prošao si i međusobno fotografisanje polaznika kursa…

NM: E da … tu se baš izveštiš u radu sa aparatom. Međusobno fotkanje je bilo zanimljivo. Iako su nam svima modeli ponekad bili preko glave tu smo najviše naučili. A do trenutka kad ti dosadi ti si već znaš da ih postaviš, pomeriš, kazeš im gde da stanu. Aleksandra me je stalno vraćala na modele. Što sam više govorio da neću, sve sam više slikao modele u Fabrici.

JK: Ali shvatiš da je i to imalo svoju poentu…

NM: Da, skroz! kadar sam usavršio.

JK: Sve u milimetar…

NM: Da, naučiš da izbaciš sve što je nepotrebno.