Danilo Polovina: Fotografsko krstarenje

Kada uđete u Fabriku, srešćete njega, Danila, koji strpljivo prenosi svoje znanje o fotografiji brojnim učenicima. Sada već iskusni fotograf, koji je svoje prve ozbiljne kadrove napravio baš u Fabrici. Dugo je radio kao asistent u Fabrici, a potom više od godinu dana proveo kao fotograf na brodu. Nema bolje prilike iz prve ruke saznati o iskustvima koje takav posao nosi sa sobom.

 

JK: Ipak, da krenemo od početka.. Kako si ti došao u Fabriku?

DP: Duža je to priča… Oduvek sam voleo da se bavim fotografijom. Mama amaterski voli da fotografiše, imali smo analogne fotoaparate, pa potom i prvi digitalni. Tata je grafički dizajner, koji je radio i stvarao u fotošopu, čini mi se od samog nastanka programa. Kad smo bili klinci, sećam se, da je jednu fotografiju sa mora, na kojoj smo se brat i ja peli uz neke merdevine, obradio, ubacivši da se penjemo iz neku kanalizaciju…

 

JK: Takve stvari ti probude znatiželju!

DP: Da, tako da sam prvobitno počeo da se bavim fotošopom, a potom i samom fotografijom. Kad sam završio srednju, počeo faks, a faks počeo da me smara, video sam da mi je fotografija interesantnija nego što sam toga bio svestan. Tada sam nabavio prvi svoj fotoaparat, koji je bio malo napredniji digitalni. Devojka sa kojom sam bio u to vreme mi je poklonila vaučer za kurs u Fabrici Fotografa…

 

JK: … ostalo je legenda (smeh)

DP: (smeh) …To je bilo na samom početku rada Fabrike. Baš pre nego što ću poći na kurs, nabavio sam Canon i fiksni objektiv 50mm.

 

JK: Ti si onda već imao neko predznanje?

DP: Neke stvari sam znao, da. Ali one osnovne, tipa merenja svetla, to nisam pojma imao! Aleksandra (Popović, osnivač Fabrike Fotografa) mi je tu otvorila oči! A još me je to i zanimalo, gutao sam svo moguće znanje i van Fabrike stalno radio na tome… Brzo sam sve savladao.

Kad sam završio kurs Aleksandra me je pitala da ostanem u Fabrici kao asistent, da pomažem ljudima.

 

 

JK: Još tada si radio kao asistent?

DP: Da, još u prošlom prostoru kad smo bili… Sećam se, imali smo taj sivi zid, savršenu pozadinu za sve!

 

JK: Ovde imamo zelenu tarabu …

DP: Da, čuvenu (smeh)

 

JK: Šta si tada sve radio u Fabrici?

DP: Dugo sam radio kao pomoć Aleksandri (Popović, osnivaču Fabrike Fotografa), išao sa novim grupama, pokazivao im mesta, kad uče zilbericu pomagao im… Kad smo se preselili u ovaj prostor onda su krenule dečije grupe i tada sam dobio svoju dečiju grupu. To je bila prva grupa koju sam sâm vodio. Vodili smo decu svuda, po Kališu, po gradu… A sve vreme sam i sam fotografisao.

Aleksandra me slala da vežbam i to je bilo baš korisno. Mnogo sam naučio o fotografiji, zanatu ali i odnosu sa klijentima. Bilo je oslobađajuće jer sam učio i nisam imao osećaj odgovornosti, da li ću možda napraviti neku grešku.

 

JK: To ti je posle, u stvarnom životu, monogo značilo.

DP: To te prirpemi na mnogo ozbiljnije situacije, u kojima si i dobro plaćen, ali se od tebe i dosta očekuje. Tad si već siguran u sebe.

 

JK: Kada si odlučio da ideš na brod?

DP: Više od godinu dana sam bio asistent u Fabrici. Znao sam da želim ozbiljno da se bavim fotografijom. U to neko vreme sam i dostigao maksimum sa tadašnjom opremom. Imao sam samo taj Canon 600d, i fiksni objektiv koji nisam mogao ni da zamenim jer se zaglavio na aparatu. Znao sam da, ako želim da napredujem u ovom poslu i započnem svoj biznis, moram investirati u opremu. Nisam video kako te novce ovde mogu da zaradim u nekom normalnom vremenskom periodu, pa sam se prijavio da radim na brodu kao fotograf sa svim svojim iskustvom i znanjem.

 

JK: Je l’ bilo nekih testiranja?

DP: Bilo je vrlo rigorozno testiranje. Dva puta sam išao u centralu, u Skoplje.

 

JK: Zvuči kao ozbiljna kompanija?

DP: Vrlo su ozbiljni. Akcenat im je na studijskoj fotografiji. Ne zanima ih čisto škljocanje već mora da ima i umetničku vrednosti, određenu estetiku i kvalitet, tako da su i izboru ljudi pristupali ozbiljno.

 

JK: Prošao si sve i došao na brod. Kakav je bio taj prvi utisak?

DP: Kad dodješ na brod, sve obično dobije smisao. Bilo mi je jako dobro na brodu! Mnogo novih stvari sam naučio o fotografiji, a imao sam prilike da radim i u studiju.

 

JK: Koliko si dugo bio na brodu?

DP: Išao sam dva puta i radio po sedam meseci.

 

JK: Jesi li se dobro uklopio?

DP: Fotografija na brodu je drugačija. Teško je to objasniti nekome ko to nije doživeo. Mnogo se ceni brzina i efikasnost. Svake nedelje dolazi po nekoliko hiljada ljudi na brod, tako da moraš biti efikasan. Uz to je cilj fotografije uraditi vrlo kvalitetno. Trebalo mi je vremena da uđem u to. Ovde sam učio da promislim kadar, ne sečem… a tamo je malo drugačija filozofija. Trebalo mi je vremena da nađem neki balans između te dve škole.

 

 

JK: Jesi hteo da odustaneš i da se vratiš? Da li je bilo takvih momenata?

DP: Nisam takva osoba. Kad nešto krenem, ako mi to ne ide u korist, odustaću, ali video sam da imam mnogo toga da naučim i da pri tom mogu da zaradim. Nije mi padalo na pamet da odustanem ali je bilo jako teško u početku. Vrlo brzo sam bio unapređen, i nakon toga odlično zarađivao.

 

JK: Da li si i na brodu ostao veran Canon-u?

DP: Ne, na brodu sam prvi put ozbiljno došao u kontakt sa Nikonom. I nije mi ništa falilo (smeh)!

 

JK: Zašto si, posle drugog odlaska, odlučio da više ne ideš na brod?

DP: Rešio sam da mi je to poslednji ugovor. Nisam želeo da mi to postane život.

 

JK: …od ugovora do ugovora..

DP: Tako je. Sedam meseci na brodu, dva meseca kod kuće na odmoru… I onda se zapitaš šta ti je tu kuća ustvari? Kad se to tako zavrti, nekoliko puta obnoviš ugovor i to ti postane život. Video sam mnogo primera kako su ljudi došli i ostali deset godina na brodu. Nisam to želeo, niti sam toliko uživao u tome. Naravno da je zabavno, super iskustvo, upoznaš mnogo ljudi iz svih krajeva sveta… Stvarno sam upoznao odlične ljude koji su čak i dolazili u Beograd da me posete.

 

JK: Da li si fotografisao u slobodno vreme?

DP: Slobodno vreme koje imaš na brodu ceniš monog više. Nisam fotografisao onoliko koliko sam se nadao i koliko sam zamišljao pre nego što ću otići na brod. Prvo zato što kao fotograf provedeš po ceo dan sa aparatom u ruci. Onda kad izađeš sa broda, nije ti prioritet da ideš da se slikaš. Više zeliš da se provedeš i odmoriš.

 

JK: Sad kad čuješ da neko kaže da hoće na brod, da je to lako i da ih neko tamo jedva čeka, šta pomisliš?

DP: Nikad ne mogu mirne duše da preporučim brod. Imao sam odlično iskustvo, bilo mi je super, ali znam da sam snalažljiv, da se lako prilagodim novoj situaciji i da nemam problem sa tim da dugo budem odsutan od kuće. S druge stane, imao sam sreće i da sam bio sa dobrom kompanijom pa mi je posao fotografa baš prijao. Ali znam ljude koji su imali loša iskustva i dosta se napatili.

 

Fotografije sa ulica Mozambika

 

JK: Sada opet radiš u Fabrici, između ostalog držiš i obuku za rad sa programima za obradu fotografija?

DP: U Fabrici se trudim da radim sve što je potrebno. Vodim kurs Lightroom-a i uspešno sam obučio dve grupe do sada. Na njih sam baš ponosan. Mislim da sam svojim učenicima preneo sve što sam zacrtao. Od septembra ćemo ponovo pokrenuti grupu.

 

JK: Postojala je ideja da se krene sa pripremom fotografa za brod?

DP: Da, to jeste u planu i to jedva čekam!

 

JK: Koji su ti naredni planovi?

DP: Ono što želim je da se ovde bavim fotografijom. Takođe, vidim sebe i u prenošenju znanja u obradi fotografije, u podučavanju.

 

JK: Moram da te pitam, da li postoji fotografija koju nisi obradio? (smeh)

DP: Postoje možda dve fotografije koje sam napravio u životu, a kojima nisam mogao ništa da dodam niti oduzmem.

 

Razgovor vodila Jelena Kasavica